Међународни суд правде од свог оснивања (1945) није имао много предмета, бар не оних који доносе публицитет какав му је донео захтев Србије да оцени легалност сецесије Косова. Такође, ни у једном случају досад није тако много држава (35) одлучило да својим аргументима „за” и „против” утиче на мишљење петнаесторице уважених судија. Све у свему, у хашкој Палати мира, седишту највишег правног органа Уједињених нација, управо почиње разматрање једног од најсложенијег и по много чему и најважнијег случаја у историји ове институције.

Оволико интересовање за процес на први поглед је у нескладу са оним што треба да буде његов исход: необавезујуће „саветодавно мишљење”. Али, као и у много чему другом, ништа и у овом случају није онако како на први поглед изгледа.

Прва ствар која пада у очи јесте да ће МСП први пут оцењивати један акт сецесије. Друга је потврда да је проблем Косова и даље један од најактуелнијих глобалних проблема и да статус отцепљене покрајине Србије није коначно решен, упркос многим тврдњама да јесте.

Трећа је да овај појединачни случај несумњиво има опште домете и да је изузетно важан за међународно право и међународну правду, јер треба да реафирмише стари камен темељац светског поретка – или да постави нови, са свим последицама које из тога могу да произиђу (а неке су већ виђене).

Суд, затим, треба да арбитрира у сукобу два кључна принципа – забрањене једностране сецесије и дозвољеног права на самоопредељење, при чему ће у вагању  тога за који став су аргументи јачи у обзир бити узимани не само они правни, него и политички.

Најзад, и формално „необавезујуће” саветодавно мишљење и те како је утицајно и уважавано, јер треба имати у виду оно што се из неког разлога ређе помиње: да ће и оно бити донето по истим изворима права, истим принципима легалности и легитимности и истим правилима и процедурама као и све „обавезујуће” пресуде. Биће то, дакле, званични документ Међународног суда правде, који ће већ дан касније бити део његовог правног корпуса, део међународног поретка – и историје.

Улог је дакле изузетно висок – интереси такође – не само за Београд и Приштину, него и за све оне које су косовску независност признали и оне који нису. МСП може, на крају, да не каже јасно ко је у праву и тако отвори врата за вишесмислена тумачења, и да онда свака страна „пресуду” тумачи као своју победу и пораз оне друге.

Неспорно је, међутим, да се овим поводом сучељавају данас вероватно најкомпетентији ауторитети међународног права, па је већ и због тога сам процес подједнако важан, као и исход, који може да донесе почетак расплета – или новог заплета...