„Зар не видиш да не личим ни на шта”, жали се београдска пролазница неуредног изгледа, а пријатељица је цинично оповргава: „Грешиш, баш личиш на некога кога је поплава избацила.” Ко на кога и на шта личи, с ким дели судбину и чија је прошлост део нечије будућности – испоставља се, зачудо, и као једна од главних тема у свету бременитом растућим разликама.

Многе ствари за које смо олако, на први поглед, закључили да међусобно немају везе, испостављају се као сличне. Све чешће, поготову они који обожавају да се пореде, бар део себе препознајемо и проналазимо у – другима. Понекад је то део који чини нашу бит, некад онај кога бисмо да се отарасимо или онај за којим чезнемо.

Дешавају се и процесна „светска чуда”. Америка и Кина су се толико испреплетале да, упркос огромним идеолошким разликама, важе за економске „сијамске близанце”. Финансијска криза у Европској унији не само да је потврдила стару изреку „дужан као Грчка”, већ је неке навела на помисао да континентална заједница подсећа на време пред распад бивше СФРЈ, коју је већ „имитирала” спајањем различитих нација, култура, вера и језика…

Сличност се „евидентира” чак и између тако различитих драма као што су: ломови на Волстриту и на земљотресом опустошеном Хаитију, авганистанско бојиште, снежна блокада Вашингтона, ширење НАТО-а, предлог Москве за „перестројку” система европске безбедности, климатски поремећаји, грчки штрајкови, холивудски Оскар и– Србија. Све су то, наиме, симболи збивања који превазилазе омеђеност локалних корена и испостављају се, у различитим дозама, као догађаји који се, једни с другима, бар делимично поистовећују, па и прожимају с глобалним кретањима.

Вејавица и сметови су на четири дана затворили државна надлештва у Вашингтону, од чега штета не само по тамошње него и по светске аранжмане тек треба да се израчуна. Уједно су изазвали на размишљања– у стилу „није пао снег да покрије брег, него да зверка покаже траг”– зар „центар света” нема снаге да се одупре природној „инвазији” и није ли то наговештај да неће имати довољно снаге ни за успешно окончање својих прекоокеанских инвазија?

Грчка тумбања су, уз остало, протумачена као упозорење да је клецање са Волстрита још заразније него што се мислило и да је подрило „зону евра”. А поуке иду путањом бумеранга.„Вашингтон пост” у уводнику поручује да је америчкој с грчком кризом заједничко – трошење изнад могућности плаћања. И упозорава да би, ако тако суперсила настави, глобалне берзе могле разним „осветама да угрозе политичку стабилност и национални суверенитет”.

У међувремену је направљена неслана шала којом је пољуљаним економијама унутар ЕУ наденут надимак „свиње” (енглеска реч „пигс”– искоришћена као скраћеница изведена из иницијала Португалије, Италије, Грчке и Шпаније), чиме као да се асоцирало на полемичну пандемију „свињског грипа”. Али треба учинити све да глобализација делује више у прилог грађанима него тржишту…јер су и европски порески обвезници јединствени у противљењу пракси да се профит згрће уваљивањем других у беду, констатује коментатор лондонског „Гардијана”.

Трагедија Хаитија је на видело изнела, у суштини, сличан недостатак. Да– и кад се покаже општа солидарност – нема довољних механизама, који не мањкају оружаним интервенцијама, за хитне и ефикасне заиста хуманитарне акције.

На све то се надовезао напис у „Политици” руског амбасадора у Београду. Александар Васиљевич Конузин каже, уз остало, да „чланице НАТО-а љубазно призивају Србију да им се придружи”, а „не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина– пријем у војни савез кастриране Србије. Без Косова. Сломљене Србије”… Док „политички бомбардери још надлећу земљу”…

Боља је, сугерише, „иницијатива председника Русије Дмитрија Медведева о Споразуму о европској безбедности”, чији је смисао „стварање хомогене средине на евроатлантском подручју”. Што је „идеја с којом се слаже, између осталих, и Србија”.

Не помиње ко се у Србији с тим сложио. „Питање односа са НАТО-ом треба да решавају сами Срби”, додаје.

Његов наступ, ипак, у целини звучи као савет да се у „самосталном одлучивању”– (по)слушају други. Илити– да се национални интерес мале земље искаже у усличњавању приступу неке од великих сила…

Разграничавања у усличњавањима су, очито, прилично пипав посао. Шири се отпор ширењу ЕУ, шта ћемо с тим? – упитао је новинар „Шпигла” доскорашњег европског комесара за индустрију, такође Немца, Гинтера Верхагена. Одговорено му је– да су то последице „старог концепта” којим се запад Европе обједињавао без њених источних и централних подручја, па да је тако нешто сада „неприкладно и кратковидо”. Може ли ико, додао је Верхаген, да објасни зашто би Срби били мање Европљани од Ираца или Португалаца.

После поприличног крстарења светом више него околином, установио сам, можда претенциозно речено, да постоји изразита сличност између емигрираних Срба, Ираца и Португалаца. И у истом контексту, између нас и– других бивших Југословена, као и Руса, Италијана, Грка, Шпанаца, Бугара, Украјинаца, Американаца, Аргентинаца, Бразилаца, Немаца, Француза, Алжираца…

У том ланцу фали једна карика. Да сличности препознамо и кад смо „свако на своме”.

Макар и одглумили. Бар по рецепту „оскаровке” Мерил Стрип, која за свој посао каже: „Глума не тражи да постанеш нешто што ниси. Већ само да откријеш сличност у очигледној различитости и онда у томе пронађеш себе”.