Не пуцајте у гласника

Новинари су све чешће на мети политичара незадовољних сликом која се о њима ствара у јавности. Независно од тога што је та слика одраз њиховог деловања на политичкој сцени Србије, они би да је ретуширају и прилагоде сопственом поимању стварности. А за то што је та стварност другачија од оног како је они виде криви су им – новинари.

После скупштинског „брифинга” на којем су поједини извештачи оптужени да руше углед парламента, стигла је рука помирења у виду „партнерства” политичара и новинара. Међутим, улога новинара је све друго само не партнерство с влашћу. Новинари управо треба да буду коректор власти, да постављају питања, истражују, критикују и подсећају политичаре шта су уочи избора обећавали, а шта су или нису урадили.

То што неретко објављујемо „лоше” вести, не значи да би требало убити гласника који такве вести доноси. Јер гласник, новинар, није произвођач таквих вести већ само известилац, поуздан сведок с лица места. Једино тако и он и новине за које ради могу стећи и задржати поверење читалаца.

Пошто је појединим политичарима изгледа лакше да уређују новине него да уређују Србију, односно свој регион или град, обрушили су се жестоко на наше новине. Замерају нам да смо „против њиховог залагања за децентрализацију, демократизацију, демонополизацију, за евроатлантске интеграције”. Овакав отпоздрав „Политици” стигао је од Коалиције „Заједно за Шумадију” из Крагујевца. Док је „Политика” речју и сликом сведочила о отварању нових градилишта у том граду све је било у реду. Када смо, међутим, после годину дана почели да постављамо питање зашто није урађено то што је обећано, постали смо „оружје” појединих центара моћи, како се наводи у непотписаном памфлету ове коалиције који се дели по Крагујевцу. Уместо аргумената упућене су нам дисквалификације, како новинама, тако и нашем дописнику. Није оспорен садржај текстова, већ се оспорава аутор и његов психолошки профил. Уз то иде тврдња да се писањем о томе ко је све најављивао инвестиције у граду, а није их реализовао, наноси штета Крагујевцу. Значи, штету наноси новинар који сведочи, а не политичари који су давали олака обећања својим суграђанима, а нису их испунили.

Чињенице су, међутим, неумољиве, свидело се то коме или не. На читаоцима је, у овом случају на грађанима Крагујевца, да суде о нашим новинама и новинарима, а на бирачима да суде политичарима. Они ће просудити и пресудити ко доиста наноси већу штету Крагујевцу – ми или неко из Коалиције „Заједно за Шумадију” ко није имао храбрости да се потпише испод памфлета против „Политике” и њеног дописника. Уместо закључка, ваља подсетити на речи Душка Радовића: „Господо политичари, не нападајте новинаре, објавиће све што сте рекли.” А ми смо само то и чинили.