Задужбинарство код Срба има дугу традицију. Прве српске задужбине подигнуте су још у XII веку. У XIX веку није било богатијег Србина који своме роду није подарио понеку задужбину. Поменимо само неке, најпознатије: Капетан Мишино здање – Задужбина Мише Анастасијевића (Београдски универзитет је некада био међу три најбогатија на свету), задужбина Илије М. Коларца, Вукова задужбина, задужбине Симе Андрејевића, Николе Спасића, Алексе Крсмановића, Ђоке Влајковића, Димитрија Наумовића… У Карађорђевој улици најлепше палате оставио је своме народу Лука Ћеловић.

После Другог светског рата – законима о експропријацији и национализацији – нестало је задужбинарство. Данашњи богати Срби немају обичај да остављају задужбине своме народу.

У јадном су стању задужбине Десанке Максимовић и Бранка Ћопића (тек недавно је постављена спомен-плоча у згради у којој су становали), а посебан случај је Задужбина Милоша Црњанског (1893–1977), једног од наших најзначајнијих писаца. Његова задужбина налази се у Удружењу књижевника Србије, у приземљу, у једној собици од свега неколико квадрата, поред ве-цеа. Задужбина је без одговарајућег крова још од оснивања – 7. јуна 1978. године.

Стан у Улици маршала Толбухина 81 (данас Макензијева), поред ресторана „Влтава” (данас ресторан “Орач“), у којем је Црњански, са супругом Видосавом, становао од повратка у земљу (1965) до смрти, узела је општина Врачар и дала свом чиновнику. Да је ту живео велики писац подсећа само спомен-плоча, постављена пре неколико година.

Задужбина Милоша Црњанског основана је на основу жеље његове супруге (и тестамента), а легат је у Народној библиотеци Србије. Тамо се чувају: перо, наочаре, сто, столице, уметничке слике и рукописи.

Упркос свему, Задужбина објављује критичко издање дела Милоша Црњанског. До сада је, укупно, објављено тринаест томова. Посао иде споро, јер новца нема. Тако су 2008. године објављене „Драме”, а 2010. „Ембахаде”, што је око две хиљаде страница основног текста, варијаната, скица, архивских налаза. Ове године се планира објављивање дела „Кап шпанске крви” и „Сузни крокодил”, ако буде новца.

Изузетак, који не потврђује правило, представља Задужбина Иве Андрића. У стану, на Андрићевом венцу, где је писац становао са супругом, отворен је музеј, а задужбина је смештена у веома лепој, репрезентативној кући, у Улици Милутина Бојића 4.

Како очекивати од државе да води рачуна о задужбинама својих великих писаца када су неке најзначајније установе културе – Народна библиотека Србије, Народни музеј, Музеј савремене уметности – годинама затворене. Ипак, ако хоћемо у Европску унију, ако тај пут нема алтернативу, како сваки дан слушамо, требало би погледати како се европске државе односе према својим великим писцима – и уметницима уопште.