Juče je najugledniji list na svetu osuo drvlje i kamenje na prvu presudu na prvom američkom suđenju za ratne zločine od Drugog svetskog rata. Nije se sudilo Amerikancu: nijednom američkom vojniku do sada nije suđeno za ratni zločin, pa je i poručnik Vilijam Keli posle masakra stotina vijetnamskih civila u Mi Laju optužen za ubistvo s predumišljajem. (Dobio je doživotni zatvor, a pomilovan je nakon što je proveo nekoliko godina u nekoj vrsti kućnog pritvora.) „Njujork tajms” je komentarisao slučaj Selima Hamdana, Bin Ladenovog vozača koga je američki vojni tribunal u Gvantanamu pre dva dana proglasio krivim za „materijalnu podršku terorizmu”, delo koje je američki Kongres proizveo u ratni zločin tek tri godine posle Hamdanovog utamničenja.

„Tajms” je pravdu koja se deli u zalivu Gvantanamo proglasio „mrljom na Sjedinjenim Državama” zbog toga što je ceo sistem suđenja u startu podešen protiv branjenika: što je, drugim rečima, nepravičan. Navode se sledeći dokazi: sudi se na osnovu dokaza iz druge ruke, po sistemu „rekla-kazala”, i na osnovu tajnih dokumenata čiju autentičnost odbrana ne može da ospori. I, kao vrhunac, deo suđenja odvija se skriveno od javnosti, na tajnim sednicama.

Zvuči poznato, zar ne? To je otuda što se na vrlo sličan način, i po sličnim pravilima, odvijaju i suđenja u Haškom tribunalu. Ako je glavni tužilac u Gvantanamu, pukovnik Lorens Moris, u pravu kada kaže da je Hamdanov proces „najpravičnije suđenje za ratne zločine ikada viđeno”, onda svet ima razloga da brine za međunarodnu pravdu.

U poređenju s čim? Misli li pukovnik na Hag, gde se poslednjih decenija sudi za ratne zločine počinjene širom sveta? U Gvantanamu se sudi kidnapovanim teroristima, a priznanja se iznuđuju mučenjem (waterboarding, simulacija davljenja vodom). U Hagu su uglavnom „velike ribe”, koje se izručuju po sili zakona, a Sheveningen je u poređenju sa bazom na Kubi pravi luksuz.

Ima još razlika. U Americi se ugledni listovi i borci za ljudska prava bune što se američka pravda na Kubi ne deli onako kako bi se delila u Americi, odnosno što ni optuženi ni novinari nemaju prava kakva bi imali na američkom sudu. „Ovo nije Amerika”, odgovara major Gejl Kroford, ali Amnesti internešenel i „Tajms” svejedno zahtevaju pravična suđenja, po najvišim američkim standardima, za strance optužene za najteža teroristička dela protiv Amerike.

Liberali i aktivisti u Srbiji rade nešto drugo. Svako pitanje o pravičnosti suda proglašavaju za vaskrsavanje srpskog nacionalizma i neku specifičnu srpsku neosetljivost na zločin. Ali ako postoje opravdane sumnje da je Haški sud nepravičan (vidi slučajeve Orić i Haradinaj), onda je valjda moralno javno sumnjati u moralnost izručivanja građana takvom sudu? Neće biti da se privrženost evropskim idejama iskazuje samo poslušnošću pred zahtevima evropskih političara, koji udovoljavanje svojim biračima katkad postavljaju iznad visokih pravnih standarda i interesa pravde. Evropi valjda težimo kako bi se i kod nas, i na nama, primenjivale visoke zapadne norme koje evropske zemlje poštuju kad su njihovi građani u pitanju.