Готово истовремено, пре неки дан, објављене су две вести о новосадском„Грађанскомлисту”. Прва је да је новосадско Више јавно тужилаштво подигло оптужницу против новинара иуредника ових новина, а друга је да су оне престаледа излазе.

Оптужница је подигнута због текста „Државни органи потпуно неспремни за рат”, уз оцену да је тај текст, сачињен на основу поверљивог извештаја Министарства одбране Србије, „нанео штету безбедности Србије”.

Текст је штампан 9.јуна ове године.

„Ако би данас избио рат у Србији, добрим делом се не би знало ко пије, а ко плаћа, пошто бројни државни органи и јавна предузећа игноришу законом прописане припреме за одбрану земље, показује строго поверљив Извештај о стању припрема за одбрану у Републици Србији у 2010. години”, пише у спорном тексту. Пише и то да се „у извештају који је као службена тајна посланицима послат на кућне адресе констатује да нема где да се складиште убојна средства, нема пара за одржавање радарских и ваздухопловних средстава, за одржавање објеката и опреме, а тешко је одржавање и набавка делова јер је све технолошки застарело… Наоружању и војној опреми на складиштима углавном је истекао рок, доста тога се чува на отвореном па деградира, а моторна возила углавном су старија од 20 година...

Министар одбране је тада, у јуну, реагујући на текст рекао да треба да се утврди како је тај извештај доспео у медије, односно да за то неко треба да сноси одговорност. Он је тада додао да „претпоставља да је законом јасно прецизирано коју одговорност сноси онај ко то објављује и онај ко то даје”.

„Уколико се документа која су степенована као тајна појављују у медијима, онда се поставља питање да ли држава Србија функционише”, рекао је том приликом министар одбране.

Држави Србији је изгледа најлакше да тужилаштво подигне оптужницу против новинара који је тајни извештај обелоданио. Наравно, струковно удружење је одмах стало у одбрану новинара, што је и логично, али чуди да нико други, док ово пишемо, није заштитио седму силу од прогона тужилаца.

Дакле, по ко зна који пут, играмо се „глувих телефона” и „истине коју знају врапци на грани”.

Оптужени новинар мораће да се брани на суду што је истину изнео на видело, имаће право и да сакрије ко му је „извор”, тачније ко је од 250 посланика који су добили извештај на кућну адресу – дао новинару. Или је то учинио неко од аутора текста или неко ко га је умножавао…

Питање је и зашто су се на удару тужиоца нашли само новинари „Грађанског” када су писали и други листови. Питање је и зашто није потражио ко је „извор” информације, ко је новинару дотурио податке.

Коначно, зар није боље за друштво Србије и њену одбрану да се овакав податак обелодани. Да га сазна јавност како би могла да притисне одговорне да поправе одбрамбену спремност земље.

Дакле, основна правила у овој игри су јасна. Прво, новинар мора да каже. Друго, јавност мора да зна. Да би јавност знала новинар понекад мора да крши и нека правила. Има право на то. То право даје му јавност.