Пара мала, а просек велики

Републички завод за статистику објави да су исплаћене просечне нето плате у фебруару, иначе, најкраћем месецу у години, биле 40.003 динара. Око 360 евра по званичном курсу. Проблем није у њиховом скромном девизном износу, већ у стопи њиховог раста – увећане су 8,3 одсто реално у односу на јануар. Одмах се наметнуло питање – шта их је толико увећало, кад је прошли месец био један од најхладнијих и јако мало се радило. Не само због студени, већ и услед мањих испорука електричне енергије.

Да. Сви ћемо се сетити. Поједини велики потрошачи добијали су нешто мање струје, али су зато домаћинства била добро снабдевена. ЕПС је радио као никада пре. И управо због тог рада и одржавања погонске спремности целог система, влада и руководство те фирме донели су одлуку да запослене награде са 400 милиона динара. Од 18.000 до 20.000 по заслужном човеку. Одлучено – учињено.

Та, релативно мала сума пара у односу на укупну масу зарада зa 1.830.000 запослених у овој земљи, све са војском и полицијом, док је у привреди тек 1.350.000 душа, погурала је просек када му време није. Шта то говори?

Чак и ако се узме у обзир чињеница да је до извесног раста зарада дошло и у осталим друштвеним секторима, државним службама, здравству и школству, остаје помало горак укус у устима да „част” за „ударнички” посао у једном великом предузећу као што је ЕПС, са око 28.000 запослених, може да подигне просек за номиналних 9,2 процента. И то под условом да су сви у реалном сектору добили плате за прошли месец. Зашто?

Зато што у земљи Србији свега 18 одсто предузећа релативно редовно, сваког месеца за претходни месец, плаћа своје раднике. Сви остали касне месецима па и годинама. Али, о томе неком другом приликом.

Шта нам још сведочи прошломесечни раст зарада?

Укупна маса зарада за фебруар била је око 53 милијарде динара или пола милијарде евра. Од те суме 17,9 милијарди поделило је 1.350.000 запослених у реалном сектору или некој врсти производње. Друштвене делатности, здравство и школство, упола мање од привреде по броју запослених, поделиле су 15,5 милијарди динара. Како је кренуло, ускоро ћемо стићи Босну у којој је фонд плата у ванпривреди већи него у реалном сектору.

Може се исписати цела страница ових новина о таквим невеселим поређењима и подацима, али суштина је у нечему другом. Како повећати број запослених у прерађивачкој индустрији, рударству, пољопривреди и грађевинарству… делатностима које стварају разменљива добра и које својим радом „издржавају” цело друштво.

И врапци знају да на сваког од 1.350.000 запослених у нашој привреди долазе 1,2 пензионера. Зато се из буџета мора узети бар још половина потребних пара за пензије. Осамдесетих година прошлог века једног пензионера „издржавала” су 4,2 запослена радника.

Давно прошло време – неко ће рећи. Јесте, али овој земљи и њеном све старијем становништву нема изласка из кризе, бољег и богатијег живота без већег броја запослених и то не било где – већ у индустрији, а Фијат је само један.