Уместо што се додворава властодршцима у Кремљу, администрација председника Барака Обаме требало би више да води рачуна о томе како да се заштити од предстојеће руске агресије, чуло се ових дана у Конгресу САД.

Са друге, руске стране, стижу сличне „опомене“: уколико САД не прихвате равноправно учешће Русије у изградњи европског система противракетне одбране, и његову контролу, нова трка у наоружању је неминовна, уверен је Дмитриј Рогозин, стални представник највеће државе на свету при НАТО-у. Јер, резонује исти, како веровати некоме ко вам на граничној међи гради ракетни зид, нациљан – на Москву.

Рекло би се – нови велики сукоб је ту, само што није почео. И то у тренутку када се председници две моћне силе – Барак Обама и Дмитриј Медведев – један другоме обраћају као најмилији најмилијем, са осмехом пружају руке један другом, тапшу се по раменима... По мишљењу конгресмена, међутим, бирачима, навиклим током деценија да се цео свет дели на амерички и руски, ово баш и није по вољи. Сигурнији су када знају ко им је противник него кога имају за савезника. Тако би требало и да остане.

Нешто ту дефинитивно не штима: или двојица шефова држава не виде шта се око њих дешава, или то што се дешава и није њима намењено. Биће, пре, да је у питању ово друго. Наиме, поруке из Вашингтона и Москве и нису намењене председничким главама, намењене су простом пуку, милионима оних који ће идуће 2012. године, са мање или више тескобе у души, кренути ка бирачким местима не би ли себи, по ко зна који пут, „али сада сасвим сигурно”, себи изабрали „најбољег лидера“.

У том смислу није могуће не приметити да је већини политичких активиста поглед преко туђег плота једно од главних изборно-пропагандних оружја. Американци су, наиме, убеђени да је „Медведев само лутка у рукама премијера Владимира Путина“ и да ће управо овај други, у међународној политичкој арени, бити прави противник будућег председника САД. А ту се ствари унапред знају: Барак је могао да се носи са Дмитријем, али у окршају са Владимиром шансе су му равне – нули.

Ни на другој страни не седе скрштених руку. Амерички ратови у Авганистану и Ираку одвијају се управо онако како то обичан Рус прижељкује: траљаво. Ако такве САД предводи „мекан“ председник, који уз то не оклева да од најљућег „идеолошког противника” тражи помоћ (транспорт војне опреме преко руске територије ка Авганистану), сада је прави тренутак да се покажу зуби. Ту улогу, према статистикама, Медведев не може да одигра. Остаје, дакле, само – Путин.

Ту се управо и крије главна интрига која ће обележити предстојећу изборну годину. Доласком новог домаћина у Белу кућу политика САД би неминовно доживела значајан преображај – и на домаћем и на међународном плану. Логика је једноставна: ако Обама не освоји други мандат, значи да није добро одрадио посао поверен му 2008. Дакле, предстоји много новог – тражења, прилагођавања...

У Русији ствари стоје другачије. Политика коју је током првог председничког мандата спроводио Медведев темељила се на ономе што је пре њега урадио Путин. Евентуални повратак садашњег премијера у Кремљ не би у том смислу пореметио ствари, можда би само дошло до прерасподеле појединих политичких акцената.

Већ данас је јасно да 2012. ни по чему неће бити – обична. Јер, подсетимо се, пред лицем јавности рачуне ће морати да положе и Никола Саркози у Француској, Хозе Луис Сапатеро у Шпанији, Силвио Берлускони у Италији... да поменемо само оне чије чињење, или нечињење, привлачи највећу медијску пажњу. На које муке ће, по логици лоше финансијске године, бити стављени још неки играчи, ништа мање важни, може само да се нагађа. А сви поменути, хтели то или не, морају да погледају преко плота, не би ли сазнали шта се збива, не само код комшије, него и на западу и истоку од њих.

Мука са данашњим бирачима је то што они углавном не знају куда могу да их одведу ни садашњи, а камоли будући предводници. Светска финансијска криза до темеља је уздрмала позиције великог броја политичара, чак и оних у које су се земљаци доскоро заклињали. Уз то, показала је и да пустих острва, на којима би човек могао да се скраси, далеко од глобалног хаоса више, једноставно – нема.

Но, вратимо се на почетак. Да ли Русија стварно спрема агресију на САД, знају, вероватно, само они амерички конгресмени који то најављују. Са друге стране, питање је како ће „бојни поклич” из Конгреса схватити просечан Американац који је у протеклих шест и по деценија размишљао само о томе како да напада, а не и како да се брани.

Како год било, наступио је тренутак да се лидерима пре сабирају минуси, него плусеви. Јер бирачи никада нису били кивни због онога што им је по вољи – него обратно.