О реконструкцији владе говорили су у протекла два месеца председник државе, готово сви министри, сви лидери владајуће коалиције. О политичким аналитичарима да и не говоримо. Готово да нема медија у коме бар два до три пута недељно није претресано коме то измиче фотеља, који лидер је незадовољан чијим радом, за колико места треба „скресати владу”, какве нагодбе би владајуће странке могле да склопе…

А онда, у року од два дана, двојица потпредседника владе потврде оно што се и претпостављало – ни један једини пут ова тема није била на дневном реду било ког састанка у врху коалиције. Ако се овоме додају и утисци појединих министара (Чиплића, рецимо) да и председник Србије на ову тему заправо само одговара на питања новинара, велика је, изгледа, непознаница, о чему заправо медији пишу?

Извесно је да реконструкција владе није била новинарска „патка”, као што није ни тврдња Расима Љајића да садашњој власти, ако овако настави, прети дебакл на наредним изборима И да ли ће се и овога пута испоставити да се о томе у врху власти никада није разговарало? Као што није ни о програму Србија 2020. за који председник тражи подршку свих грађана. Као што се не зна, ни ко се и да ли се договорио о писању нацрта закона о избору одборника, за чије усвајање већ две године „нема политичке воље”. Као што је нејасно и да ли Борис Тадић, Млађан Динкић и Ненад Чанак, на пример, мисле исто кад кажу децентрализација, јер ни о томе, по свему судећи, никад нису разговарали, иако су на безброј скупова истицали колико је то важно.

Медији, мора се признати – не сасвим без своје кривице, као да су се претворили у посредника између шефова владајућих партија. Они се једни другима обраћају преко интервјуа у медијима, на страначким скуповима (које опет преносе медији), обављајући редовне државне дужности (што се опет сазнаје из медија).

И мада је покретање одређених тема у медијима добар начин за испипавања пулса и јавности и политичких опонената, али и савезника, и мада је тактички сигурно добро први завртети причу, па натерати оног другог да брани своје ставове, и мада се све то свуда дешава, у Србији се, као и у много чему другом, и у томе претерује.

Овде више није проблем само што политичари, сви у перманентној изборној кампањи, користе медије да пошаљу поруке више једни другима него грађанима. Ни што државни функционери, по правилу, износе искључиво страначке ставове. Него што се, бар како неупућенима делује, њихова међусобна комуникација о неким веома важним питањима ту и завршава. Из њихових изјава чини се да многе од тема „из медија” нису занимљиве за разговор и „уживо”.

Можда је то зато што политичари знају да су већину тих тема они подметнули медијима, да су оне политичарске, а не новинарске „патке”.