Мало утегнут, мало упеглан, дакле, не нов, друмско-бетонски мост преко Великог бачког канала у Врбасу, од 14. септембра 2010. године, окићен је таблом са именом председника владе АП Војводине др Бојана Пајтића. Како стоји на плочи, Пајтић је свечано предао на употребу пешацима и возачима ову „ћуприју” проширену са по тридесетак сантиметара са леве и десне стране. За неупућене и госте Врбаса, ваља напоменути да мост није саграђен ни јуче ни прекјуче, него још 1969. године.

Мост се, иначе, користи већ десетак дана, али је неко морао званично да га преда Врбашанима на употребу. А ко је за то погоднији од политичара, чиме се ставља до знања да моста не би ни било да није, у овом случају, Пајтића, или, у неком другом случају, неког другог министра или страначког првака.

Спомен-плоче са именима градитеља на мосту нема. А некада је у овој земљи био такав обичај. У међувремену, у Србији се много шта променило. Градитељи су гурнути у запећак а уместо њих јавну сцену су заузели политичари са шлемовима и лопатама.

Сведоци смо свакодневних полагања камена темељаца за нове школе, домове здравља, фабрике, путеве, пич терене, са сликама министара који у рукама држе лопате и сипају бетон у темеље наше боље будућности. Упркос толиким њиховим напорима и даље се возимо пропалим друмовима, а тек изграђене магистрале се затварају чим се светла камера угасе. Домови здравља и клинички центри никако да се заврше ни после тридесет година, као што је онај у Нишу. Србија је пуна „Мркиних споменика”, за неупућене, давно започетих а незавршених стамбених зграда посејаних широм Србије, а данас зараслих у коров. А ондашњи и данашњи министар Милутин Мркоњић је громогласно најављивао да ће бити завршени пре рока.

Захваљујући прегалаштву појединих наших министара Србија је, вероватно, светски рекордер по броју отварања градилишта аутопутева, на једној страни, и по дужини незавршених километара, на другој. Тешко је побројати сва „пропагандна градилишта и коридоре” према Црној Гори, Македонији, Бугарској, Румунији, Мађарској, Босни и Херцеговини, обилазнице око Београда, мостове на рекама, потоцима и каналима широм Србије које су наши политичари открили и сликали се на њима.

Године пролазе, а Србија нема ни један завршен аутопут, нема изграђен нови мост преко Саве и Дунава. Нема ни одговорности министара за неиспуњена обећања. Кад тога нема, онда су добри и канали и потоци, добри су за политичку пропаганду реновирани мостови и офарбане ограде на њима. Важна је слика у телевизијском дневнику, пропагандни текст у новинама, важни су политички поени и рејтинг странке. Важна је виртуелна стварност у којој нам се сервира како дотични министар нешто ради и гради, како у Србији не би било живота без наше странке, нашег председника и нашег министра. Због тога ваљда и постоје пи-ар службе како би црно-белу стварност офарбале и сервирале грађанима у боји. Дакле, није живот оно како га ми доживљавамо већ оно како нам га представљају политичари.