Завршен очекиваним изливом емоција према „мајчици Русији“ на стадиону Црвене звезде и у Храму Светога Саве, на које ни руски премијер није остао имун, боравак Владимира Путина у Београду могао би да се сведе на једну реченицу: Москва остаје савезник Београда и у економском и у политичком смислу. Вишесатни радни боравак Владимира Владимировича у српској престоници у суштини није донео промене у односима две земље, иако се по процени српске стране премијер Русије осмехивао више него што је на то навикао своје саговорнике, а на аеродрому рекао да се у Београду осећао веома пријатно.

 У званичним изјавама и од Тадића и од Путина нисмо чули нешто што већ нисмо знали или могли да очекујемо. Београд је поново потврдио колико му је важно ослањање на један од „четири стуба спољне политике“, а Москва да све што одговара интересима Србија одговара и Русији.

Акценат састанка две државне делегације ипак је био на  економији. Закључено је како нема граница у сарадњи и да се списак заједничких пројеката повећава. Потписана су четири споразума и поново потврђено да нема одустајања од изградње гасовода „Јужни ток.

После 200 милиона долара којима смо поткрпили буџет, коначно је договорена фазна реализација остатка повољног  руског кредита у вредности од 800 милиона долара, чије коришћење касни, јер нисмо били у стању да на време припремимо пројектну документацију за пругу Лозница–Ваљево и београдски железнички чвор. Право крунисање овако добрих билатералних односа планирано је за неколико месеци у Москви стављањем парафа на Споразум о стратешком партнерству Србије и Русије.

А шта је политичка порука Путинове посете Београду? Русија се не противи уласку Србије у Европску унију, а потврђено је и јединство око Косова и Метохије и подршка разговорима Београда и Приштине.

Када је у питању НАТО, руски премијер је без длаке на језику поручио: „Улазак Србије у НАТО је ваша ствар и ми ћемо одлуку народа поштовати. Али ако би се у вашој земљи нашло НАТО оружје, морали бисмо да мењамо стратегију према Србији…“

Иако званични Београд стално понавља како улазак у НАТО није државна политика, поједини политички, али и невладини кругови, ово питање са упорношћу гурају у поље јавног интересовања. Зато Путин није случајно, баш дан уочи годишњице почетка НАТО агресије на СРЈ, рекао шта мисли на укључивање Србије у Северноатлантску алијансу. Јер, у парламенту седе посланици, барем две владајуће и једне опозиционе странке, који јавно говоре – ако хоћемо у ЕУ, морамо и у НАТО. 

Лакше нам је када знамо да европски пут Србије неће угрозити односе Београда и Москве. Али да ли ће тако остати и за неколико година, када се приближимо вратима ЕУ, а уједно се појача притисак да не можемо више остати војно неутрални?