Ne biva da direktor pošte, ili direktor bilo kog drugog javnog preduzeća, na svoju ruku, bez podsticaja spolja, odluči da upotrebi resurse „svog” preduzeća u političke svrhe. To bi podrazumevalo da zamenik generalnog direktora PTT „Srbija” (ili neko od njegovih saradnika) baš ne voli Srpsku naprednu stranku i da je samoinicijativno osmislio ideju o distribuciji stotina lažnih uplatnica u Boru, znajući da time ozbiljno ugrožava svoj položaj.

Pre će, dakle, biti da je reč o političkoj ujdurmi nego o neodgovornom ponašanju nekih „usamljenih strelaca“ koji nemaju nikakve veze sa političkim strankama. Otuda je od prvorazrednog značaja da se ceo slučaj tako i tretira, odnosno da partije vladajućeg bloka pred javnost izađu sa jasnim i ubedljivim odgovorom na pitanje da li su one (ili neko od njihovih funkcionera na svoju ruku) podsticale ujdurmu o kojoj je reč.

Za javnost, pri tome, nije od odlučujućeg značaja da li su SNS i zamenik njenog predsednika Aleksandar Vučić, koji je najavio štrajk glađu pa odustao nakon saopštenja o hapšenju Miloša Miščevića, zadovoljni koracima koje preduzimaju nadležni organi. Jer, ako se sve svede na „peglanje” odnosa između najveće opozicione stranke i vlasti, široko se otvaraju vrata za mogućnost da podsticanje na ovakav način upotrebe javnih preduzeća ili njegovo tolerisanje postanu podrazumevajući deo političke prakse.

Za javnost je od suštinske važnosti da se napravi jasna granica između političkih partija i države, državnih organa i ustanova, preduzeća kojima država posredno upravlja... Ukratko, da dolazak na vlast ne znači sinekure za partijske kadrove i otvaranje mogućnosti za upotrebu državnih resursa, stvaranih trudom i novcem svih građana, u partijske svrhe.

U policijskom izveštaju se pominje i privođenje izvesnog Petra Komnenovića, o čijoj funkcioni se ništa detaljnije ne kaže. Na internetu nema podataka o čoveku sa tim imenom koji bi se vodio kao partijski ili neki drugi funkcioner, ali nije nemoguće da je u organima neke od stranaka. Ukoliko bi se ispostavilo da je upravo on taj koji je u ime neke stranke politički inspirisao celu operaciju, u javnosti će ostati utisak da je žrtvovan običan pešadinac kako bi se zaštitili

„viši oficiri”.

„Slučaj Bor”, samo se sebi, možda i nije toliko značajan. I da nije bilo tog nezakonitog i bahatog (ali i glupog) poteza, SNS na izborima u Boru verovatno ne bi osvojila značajno više glasova nego što je osvojila, niti bi se u odnosu snaga na lokalnoj političkoj sceni išta bitnije promenilo. Ali, taj slučaj postaje svojevrstan simbol političkog života u Srbiji.

Upravo zbog toga i jeste izuzetno važno da bude rešen do kraja i da iza njega ne ostanu nikakve sumnje. Za takvo rešenje bi mnogo više trebalo da budu zainteresovane vladajuće partije nego opozicija. Jer, one kontrolišu državne resurse i one su te koje treba da ponude odgovore i objašnjenja biračima i javnosti.