Не бива да директор поште, или директор било ког другог јавног предузећа, на своју руку, без подстицаја споља, одлучи да употреби ресурсе „свог” предузећа у политичке сврхе. То би подразумевало да заменик генералног директора ПТТ „Србија” (или неко од његових сарадника) баш не воли Српску напредну странку и да је самоиницијативно осмислио идеју о дистрибуцији стотина лажних уплатница у Бору, знајући да тиме озбиљно угрожава свој положај.

Пре ће, дакле, бити да је реч о политичкој ујдурми него о неодговорном понашању неких „усамљених стрелаца“ који немају никакве везе са политичким странкама. Отуда је од прворазредног значаја да се цео случај тако и третира, односно да партије владајућег блока пред јавност изађу са јасним и убедљивим одговором на питање да ли су оне (или неко од њихових функционера на своју руку) подстицале ујдурму о којој је реч.

За јавност, при томе, није од одлучујућег значаја да ли су СНС и заменик њеног председника Александар Вучић, који је најавио штрајк глађу па одустао након саопштења о хапшењу Милоша Мишчевића, задовољни корацима које предузимају надлежни органи. Јер, ако се све сведе на „пеглање” односа између највеће опозиционе странке и власти, широко се отварају врата за могућност да подстицање на овакав начин употребе јавних предузећа или његово толерисање постану подразумевајући део политичке праксе.

За јавност је од суштинске важности да се направи јасна граница између политичких партија и државе, државних органа и установа, предузећа којима држава посредно управља... Укратко, да долазак на власт не значи синекуре за партијске кадрове и отварање могућности за употребу државних ресурса, ствараних трудом и новцем свих грађана, у партијске сврхе.

У полицијском извештају се помиње и привођење извесног Петра Комненовића, о чијој функциони се ништа детаљније не каже. На интернету нема података о човеку са тим именом који би се водио као партијски или неки други функционер, али није немогуће да је у органима неке од странака. Уколико би се испоставило да је управо он тај који је у име неке странке политички инспирисао целу операцију, у јавности ће остати утисак да је жртвован обичан пешадинац како би се заштитили

„виши официри”.

„Случај Бор”, само се себи, можда и није толико значајан. И да није било тог незаконитог и бахатог (али и глупог) потеза, СНС на изборима у Бору вероватно не би освојила значајно више гласова него што је освојила, нити би се у односу снага на локалној политичкој сцени ишта битније променило. Али, тај случај постаје својеврстан симбол политичког живота у Србији.

Управо због тога и јесте изузетно важно да буде решен до краја и да иза њега не остану никакве сумње. За такво решење би много више требало да буду заинтересоване владајуће партије него опозиција. Јер, оне контролишу државне ресурсе и оне су те које треба да понуде одговоре и објашњења бирачима и јавности.