Правила без казни

У новом закону о влади у члану 26а налазе се нове обавезе министара. Најважнија је да министар који је гласао против одлуке владе ту одлуку мора и да брани у јавности. Друга је да министри у медијима морају да се појављују именом и презименом, а не као „поуздани извор”.

Обавезе не изгледају чудно људима који су у својим предузећима и институцијама приликом склапања уговора о раду морали да потпишу да неће јавно износити податке који могу да нанесу штету пословању или угледу фирме у којој зарађују плату.

Да су правила која важе, између осталог и у медијским кућама, важила и за министре кабинет Мирка Цветковића био би на неупоредиво бољем гласу. Не би како каже један од службеника из владе све са седница „цурело”: „Ако се после седнице прошетате ходником сазнаћете све.” Излазило је толико информација да је Цветковић тражио од министара да не уносе на седнице мобилне телефоне како не би већ током расправе слали поруке преносећи податке који су били означени као државна тајна.

Одавање државне тајне јесте кажњиво, али ниједан министар није био кажњен. Није посао новинара да се жали што су информације „цуреле”, јер је „најслађи” део његовог рада управо да дође до података које неко не жели да објави, наравно, ако тиме не угрожава било чију безбедност. С друге стране његов је задатак да тражи да рад свих институција буде што отворенији и доступнији јавности. Ипак, и поред тога није тешко разумети жељу било које институције да уреди информације о себи.

Друга обавеза коју сада влада намеће министрима јесте да бране и одлуке против чијег усвајања су гласали. Народски, није ни лепо ни пристојно пљувати у тањир из кога једеш. То је једно од основних правила тимског рада. Оно не искључује и право министра који мисли да нека одлука доноси више штете него користи да напусти владу и јавно критикује решење против кога је био.

Министри из Цветковићевог кабинета нису престајали да „пљују у тањир из кога једу”. „Дешавало се да критике уместо у Немањиној, чујемо у медијима, што није било ни пријатељски ни партнерски”, каже Драган Шутановац, министар одбране.

Влада Србије није једина на свету која покушава да уреди обавезе својих чланова. У многим земљама постоје кодекси понашања високих функционера. На пример, у Великој Британији кодекс има 40 страница. Влада Србије није имала кодекс понашања својих чланова, али је имала пословник о сопственом раду у коме су се налазила правила игре која се сада уносе у закон.

Логично је претпоставити да ниједан министар није био кажњен зато што пословник није предвиђао никакву казну. Међутим, казни нема ни у изменама закона. Зато је логично закључити да су, макар у овом делу, измене закона непотребне и да министри и даље неће бити кажњавани за одавање тајни, јавно нападање владиних одлука и појављивање у медијима без имена и презимена кријући се иза израза „поуздани извор”.