СЛИКА ПРВА: Тим Међународног комитета Црвеног крста и Палестинског друштва Црвеног полумесеца затекао је четворо мале деце поред њихових мајки у једној од кућа. Била су преслаба да би сама устала. Пронађен је и један жив човек који није могао сам да се подигне. На креветима је било најмање дванаест лешева.

У другој кући, спасилачки тим нашао је још петнаесторо људи који су преживели овај напад, а међу њима и неколико рањених. У наредној кући, пронађена су још три леша. Израелски војници, који су распоређени на војној позицији око 80 метара од ове куће, наредили су спасилачком тиму да напусти тај крај, што је тим одбио да уради. У близини је било још неколико позиција Израелских одбрамбених снага, као и два тенка.

„Ово је шокантан догађај”, изјавио је Пјер Ветах, шеф делегације Међународног комитета Црвеног крста за Израел и окупиране палестинске територије. „Израелска војска је сигурно знала каква је ситуација, али није помогла рањеницима, као што није омогућила ни нама ни Палестинском Црвеном полумесецу да помогнемо рањенима.”

Велики земљани зидови које је подигла израелска војска онемогућили су приступ колима хитне помоћи, па су деца и рањени до лекара морали да буду пребачени колима која су вукли магарци. Укупно је тим Међународног комитета Црвеног крста и Палестинског друштва Црвеног полумесеца евакуисао 18 рањеника и још 12 особа које су биле сасвим исцрпљене. Пребачена су и два леша. (...)

Међународни комитет Црвеног крста је уверен да у овој ситуацији израелска војска није испунила своју обавезу према међународном хуманитарном праву да се побрине за рањене и да их евакуише. То што спасилачкој служби није одмах дозвољен приступ је неприхватљиво.

(Из саопштења Међународног комитета Црвеног крста)

СЛИКА ДРУГА: Ово крвопролиће се наставља, као и још једна хуманитарна криза коју је изазвала израелска опсада Газе – нема лекова, хлеба, брашна, гаса, струје, бензина и готово свега осталог. Израелска опсада буквално је претворила Газу у огроман затвор. Све наше границе су затворене. Нема излаза.

До уторка увече, Газа је личила на напуштени град. Улице су биле празне, јер људи нису смели да изађу из својих кућа.

Мислим да деца највише пате. Она виде страх у очима својих мајки. Слика њихових очева као извора сигурности је разбијена. Њихови очеви нису могли да им обезбеде храну, а сада не могу ни да их заштите. Ракете ће једном престати да лете, знам то, али за ову децу ће то можда бити прекасно. Изгледа ми да су веће шансе да ће приступити Хамасу, јер траже замену за очеве, некога ко ће моћи да се побрине за њих и да их заштити. Овако ће Израел само ојачати Хамас.

(Из чланка Ејада ел Саража, психијатра из Газе који је и председник Независне палестинске комисије за људска права. Текст је објављен у „Вашингтон посту”)

СЛИКА ТРЕЋА: Гаспром је у средишту модерне Русије. Његов бивши шеф је председник државе а многи кључни директори раде и у Кремљу. Он је, изнад свега, не само највећа компанија у Русији, већ и највећи снабдевач енергентима на свету. За поспаних дана у време Брежњева, њиме је руковођено као што је у Британији руковођено гасним одбором под Харолдом Вилсоном и са истим геополитичким значајем. Сада се Запад боји да Гаспром почиње да игра улогу какву су играле америчке нафтне компаније или Бритиш петролеум у време кад су енергетски интереси Запада одређивали ко ће водити земље као што је Иран. (...)

Ова свађа око славине с гасом погодила је западну Европу, али је за Гаспром та област већ заборављена кад се говори о тржиштима у развоју. Осим Британије, где ускогруди творци тржишта које је ослободио Тони Блер нису предвидели раст потражње – а камоли да су улагали како би задовољили ту потражњу – у Европској унији нема нових увозника гаса из Русије.

Нови гасоводи преко Балтика до Немачке и преко Балкана до Италије служе пре свега да се спречи ризик да још нека убогаљена бивша комунистичка држава „одигра Украјину” и да узима неплаћени гас док тражи да је њени богати партнери из ЕУ подрже у Москви.

Гаспром тражи нове клијенте, а у томе му помаже америчка политика. Америчке санкције Ираку сасвим одговарају Русији – Вашингтон је натерао Турску да не купује гас од Ирана, па тако Гаспром нуди алтернативу. Хаос у Авганистану срушио је планове о градњи гасовода из Туркменистана до Индије – која је, уз Јапан и пре свих Кину – тржиште сутрашњице за Гаспром. (...)
Западни тријумфалисти предвидели су Русији неизбежни пад. Тај песимизам је био сасвим оправдан док је Јељцин својим друговима капиталистима дозвољавао да пљачкају земљу и да плен односе у Лондон и Њујорк. Сада, међутим, руски капиталисти нису отимачи државне имовине, него безобзирни капиталисти прављени на калуп политичар–бизнисмен. Онакви какве је некада стварала Британија. (...)

Слично играчима покера који су освојили све чипове на столу, западне државе схватају да ће им срећа нагло окренути леђа.

(Из коментара у „Гардијану” професора историје са Оксфорда Марка Алмонда)