Strateški partner nedavno završenog Mundijala bio je „Adidas”. U anketi, sprovedenoj po završetku svetskog fudbalskog prvenstva, većina ispitanika širom planete bila je ubeđena da je strateški partner Fife bio „Najk”. Moć reklame je neverovatna, „Najk” je ušao u svest običnih ljudi kao brend – globalni lider sportske opreme. Brend je jedino što „Najk” ima i zato ga osavremenjuje. „Najk” nema nijednu svoju šivaći mašinu i radionicu – sva proizvodnja je izmeštena iz prostog razloga što svako zna da proizvodi. Ali, ne ume svako da osmisli i proda proizvod i snaga kompanije „Najk” upravo je u tome.

Po istom principu posluje i vlasnik dva najbrža bolida Formule jedan – „Red Bul” čiji se energetski napitak pravi u tuđim punionicama.

Istovremeno, u Srbiji svi uglas viču: proizvodnja, proizvodnja, proizvodnja... Nema ko nije isprao usta novom „vodicom” kojom treba da pobedimo zadah velike krize. Novu mantru, kao postkrizno rešenje za sve srpske ekonomske nevolje koriste mnogi, a u toj opštoj pomami za proizvodnjom „miliona tona” svega i svačega kao da se zaboravilo da je jedan od uzroka propasti socijalizma (između ostalog i onog u Jugoslaviji/Srbiji) i bio u tome što se proizvodilo – za zalihe.

Iz tog perioda teško je nabrojati jedan proizvod napravljen u Srbiji za koji bi se, jezikom modernog poslovanja, moglo reći da je bio brend. Tada smo stalno krivili Slovence što su svoj brend „Fruktal” gradili na sirovinama kupljenim u Srbiji i nikad se nismo zapitali šta je sve to nama falilo da napravimo svoju robnu marku.

I danas se, po istom principu, nude bajati recepti iz vremena klirinškog plaćanja sa Sovjetskim savezom i dogovorne ekonomije s Pokretom nesvrstanih kad smo im uvaljivali staromodnu, preskupu i nekvalitetnu robu, a od njih dobijali ugalj, čelik, naftu, kafu, banane, urme... Kao da u međuvremenu nismo izvukli pouke, Srbijom i dalje odjekuju vapaji za reindustrijalizacijom, sve u stilu da nam nema spasa ako se ne vratimo na staze „stare proizvodne slave”.

Vreme je da se zapitamo – šta će nam proizvodnja ako nemamo kome da je prodamo. Svaki ozbiljan teoretičar proizvodnje potvrdiće da danas uopšte nije problem da se nešto napravi. Ključno pitanje je – za koga? Jer, nama je bar poznato da je u ovoj zemlji postojala (i dalje postoji) – proizvodnja za zalihe.

Činjenica je da je srpska ekonomija poslednjih godina zapostavila proizvodnju koja nema dovoljno kvalitetne i „firmirane” robe za svetska tržišta pa zato treba ulagati u nove kapacitete. Ali, uspeh srpske privrede ne zavisi samo od toga umemo li nešto da proizvedemo, nego da li umemo da ga dobro upakujemo i izvezemo. Sve zemlje u tranziciji postale su ekonomski uspešne kad su uspele da izvezu više od polovine svoje proizvodnje.

Srbija nema jaku trgovačku i marketinšku klasu da ostvari cilj izvoziti, izvoziti, izvoziti. Zato danas nije jedino ključno opredeljenje „proizvoditi, proizvoditi i samo proizvoditi”.