Стратешки партнер недавно завршеног Мундијала био је „Адидас”. У анкети, спроведеној по завршетку светског фудбалског првенства, већина испитаника широм планете била је убеђена да је стратешки партнер Фифе био „Најк”. Моћ рекламе је невероватна, „Најк” је ушао у свест обичних људи као бренд – глобални лидер спортске опреме. Бренд је једино што „Најк” има и зато га осавремењује. „Најк” нема ниједну своју шиваћи машину и радионицу – сва производња је измештена из простог разлога што свако зна да производи. Али, не уме свако да осмисли и прода производ и снага компаније „Најк” управо је у томе.

По истом принципу послује и власник два најбржа болида Формуле један – „Ред Бул” чији се енергетски напитак прави у туђим пунионицама.

Истовремено, у Србији сви углас вичу: производња, производња, производња... Нема ко није испрао уста новом „водицом” којом треба да победимо задах велике кризе. Нову мантру, као посткризно решење за све српске економске невоље користе многи, а у тој општој помами за производњом „милиона тона” свега и свачега као да се заборавило да је један од узрока пропасти социјализма (између осталог и оног у Југославији/Србији) и био у томе што се производило – за залихе.

Из тог периода тешко је набројати један производ направљен у Србији за који би се, језиком модерног пословања, могло рећи да је био бренд. Тада смо стално кривили Словенце што су свој бренд „Фруктал” градили на сировинама купљеним у Србији и никад се нисмо запитали шта је све то нама фалило да направимо своју робну марку.

И данас се, по истом принципу, нуде бајати рецепти из времена клириншког плаћања са Совјетским савезом и договорне економије с Покретом несврстаних кад смо им уваљивали старомодну, прескупу и неквалитетну робу, а од њих добијали угаљ, челик, нафту, кафу, банане, урме... Као да у међувремену нисмо извукли поуке, Србијом и даље одјекују вапаји за реиндустријализацијом, све у стилу да нам нема спаса ако се не вратимо на стазе „старе производне славе”.

Време је да се запитамо – шта ће нам производња ако немамо коме да је продамо. Сваки озбиљан теоретичар производње потврдиће да данас уопште није проблем да се нешто направи. Кључно питање је – за кога? Јер, нама је бар познато да је у овој земљи постојала (и даље постоји) – производња за залихе.

Чињеница је да је српска економија последњих година запоставила производњу која нема довољно квалитетне и „фирмиране” робе за светска тржишта па зато треба улагати у нове капацитете. Али, успех српске привреде не зависи само од тога умемо ли нешто да произведемо, него да ли умемо да га добро упакујемо и извеземо. Све земље у транзицији постале су економски успешне кад су успеле да извезу више од половине своје производње.

Србија нема јаку трговачку и маркетиншку класу да оствари циљ извозити, извозити, извозити. Зато данас није једино кључно опредељење „производити, производити и само производити”.