Каква ће бити деца кад порасту у земљи у којој је редовна настава изузетак, а ванредни распусти нормално стање? Биће пљунути ми, што по препоруци Душка Радовића значи да је куцнуо онај озбиљан час, када треба да ради каиш. То је, узгред, тешко изводљиво. Када је чика Душко приповедао о томе, у школу се ишло редовно, учитељи нису штрајковали сваког септембра, као да их неко укључује на даљински. Није било ни хистерија око свињског грипа, није било ни заштитника дечјих права због којих би, да је жив, чика Душко, уместо поезије, уређивао зидне новине у Падињаку.

Школа је, међутим, минуле јесени почела без традиционалног штрајка професора, потом се догодио кратки распуст у новембру – трајао је читава два дана и кажу да је редовни – али се сада чини као безазлени велики одмор, као далека историја.

И таман када се чинило да ће дечица ове школске године мислити само на учење и да ће уместо порука коначно прочитати нешто и од лектире, небо се окренуло наопачке. Од Нове године, клиње су ишле у школу тек две седмице, а пландују, ево,читав месец. Имали су редован, зимски распуст, кад, изненада, кад му време јесте, овај кварни, подмукли снег и те издајничке пахуље, почеше да нас бомбардују.

Власти су се показале таквим какве јесу, па је путарима требало везивати џи-пи-есове да се не изгубе на магистралама, док председник коначно није преузео ствари у своје руке, поставши већи промотор ЕПС-а него Здравко Чолић.Обилази рударе, пребројава сијалице, брани електроенергетски систем од штеточина, који би да светле на ову хладноћу.

И, наступи ванредна ситуација, а с њом и ванредни распуст. Али ето Сретења, кад му време јесте, па деца опет остају код куће. Није патриотски да се распуст прекида уочи националног празника. Проћи ће и тај Дан државности, снег ће да се отопи, санте леда ће почети да плове, па ће кренути те завереничке велике бујице…

Кад лије вода, кад бомбардују леденице с кровова, глупо је да се иде у школу, тако да ми се јавља како ће се тај прелазни период – дан када је устала Србија – спојити с обележавањем Ускрса. Наша деца су, хвала богу,не само религиозна, већ и прагматична, такода схватају да је Србија земља у којој и после распуста –има распуста. Ваистину има.

И, ево га, већ је Први мај, а ко је луд да на празник рада шаље децу у школу, да им шаље погрешну поруку да се рад исплати, а да ће учење једног лепог дана да се наплати. Имају ваљда наша дечица очи и уши, и, ако буде среће, клиње неће личити на нас, јер после 1. маја следи Ђурђевдан, када се бирају нови посланици.

И они имају клупе, али посланичке. И они имају наставницу, и они су у константном редовном стању. Дакле, на распусту. И живе као богови, а понашају се као деца.