Разлика која охрабрује

Сулејман Тихић дошао је у посету Србији без икаквих условљавања. Није се либио да каже да Србија и Босна и Херцеговина треба да развијају „специјалне односе”, уз оцену да то не би умањило значај специјалних паралелних веза које Србија има са Републиком Српском. Можда Тихић, кад ујутро пије кафу, о Србији интимно мисли исто што мисли и Харис Силајџић, али разлика у начину на који они делују је управо оно што треба да чини политичара.

Силајџић, да подсетимо, жели да дође у посету Србији, али уз услов да том приликом у затвору посети Илију Јуришића, који је првостепено осуђен за злочине у нападу на колону бивше ЈНА у Тузли 1992. године. Извесно је да ни Тихић не сматра Јуришића злочинцем, али чињеница да тим поводом није постављао никакве услове за посету Србији показује да, бавећи се политиком, жели више да гледа у будућност, а мање у прошлост.

Будућност је, дакле, тачка на којој су се разумели он и његов домаћин, председник Србије Борис Тадић, заједнички поручивши да Балкан виде као „простор помирења” који жели да буде интегрисан у Европску унију. „Убеђен сам да у ЕУ можемо поново бити заједно и развијати пријатељске везе, али до тада треба чинити кораке у правцу помирења”, рекао је Тадић. „Треба да учинимо шта је добро за све, СДА и ја промовишемо политику договора и компромиса, како у БиХ, тако и у региону”, рекао је Тихић.

Европска перспектива, очигледно, дефинитивно постаје веома битан фактор у стабилизовању прилика у региону и превазилажењу тешких траума из недавне прошлости. Привлачност те перспективе је толика да се чак и у политички веома компликованим односима, какви су односи између БиХ и Србије, уз добру вољу налази заједнички језик.

Упроштено речено, цео трик је у томе да Тихић у Београду не говори о Републици Српској као о злочиначкој творевини коју одмах треба укинути, а да Тадић снажно подржава БиХ као суверену државу, стављајући до знања да не жели да постиче амбиције српског ентитета за стицањем потпуне независности. Из тога произлази да Тихић разуме потребу Србије да штити интересе Срба у БиХ, а да Тадић разуме потребу учвршћивања основних функција заједничке државе у БиХ. Сасвим довољно за успостављање нормалне комуникације која је основ за изградњу добросуседских односа.

Остаје, наравно, питање који ће приступ односима са Србијом у Сарајеву победити, онај који промовише Тихић, или онај који заговара Силајџић. Излишно је расправљати о томе шта је боље јер се одговор на питање да ли предност треба давати условљавању или отвореном разговору унапред зна.

А како ће бити у пракси, зависи од политичара и корака које они буду предузимали. Зависи од тога да ли ће у компликованом и крајње осетљивом спектру односа унутар саме БиХ и њених односа са суседима бити више прагматизма или више запаљиве политичке реторике и искључивости. А зависи и од тога да ли земље региона имају јасну европску перспективу, или се та перспектива оспорава.