Рекао сам „судбоносно да”, не једном, и издржао још више „историјских не”, да бих накнадно схватио да сам век провео под влашћу исказа – „можда”. До оваквог закључка познаник је дошао не само личним искуством, него и на основу званичних саопштења, националних и интернационалних, срочених у стилу „мож’ да бидне, не мора да значи”.

Можда треба кренути овим, а можда оним путем, грешке смо можда чинили ми, а можда и ви, можда смо се претерано ослањали на сопствене снаге, а можда смо превише следили туђе моделе, можда смо погрешили у избору партнера, а можда у избору ривала – чује се данас, широм света, чешће и оправданије него икад последњих деценија. Безмало се све подвргава преиспитивањима, која надмашују домете класичног одлучивања гласањем „за” и „против”, јер смо се осведочили да поражене у неким изјашњавањима стварност уздиже до победничког постоља.

Показало се, на пример, да су у праву биле мањине које су проповедале: уздржаност док се већина „простирала преко губера”, постављање себи самом строжих захтева него многим другима, напор да се сагледа сопствена реална улога у свету, а не да се од њега очекује да се прилагођава појединачним амбицијама… У таквом поретку, с низом изјаловљености, обликује се нова самокритичка већина, опхрвана многим „можда”. Али, упоредо се с њом разиграла – мањина која се проглашава за откривача свакојаких „конспирација”, глобалних и локалних, и препоручује се као „истеривач ђавола”.

Феномен „боде очи” чак и у „земљи могућности” (где је „можда” израстало – „обавезно” – у „извесно”), како је себе дефинисала Америка. Групе у њој су развиле „теорије завере” чије „распродаје фантазије” надмашују и балкански и латиноамерички „магични реализам”.

По тим њеним катастрофичарима – које евидентира америчко удружење (познато по скраћеници СПЛЦ) за борбу против организоване мржње – вашингтонске власти већ чине свакакве неподобности, као што је „издвајање простора за концентрационе логоре у које би били сатерани домаћи патриоти”. Многобројним „отпадницима” – како каже један од њих, пензионисани аризонски полицајац Џек Меклемб – кућне поштанске сандучиће обележавају мање приметним обојеним знацима. Плавим – за слање у концлогор, розе – за упућивање на ропски рад, црвеним – за неодложно усмрћивање хицем у главу. А селекцију би, после домаћег проглашења ванредног стања, извршиле „стране трупе у циљу успостављања новог светског поретка”, цитира СПЛЦ.

Сличне „тврдње” се чују на разним крајевима планете. Присећам се својевремене изреке једног аргентинског кардинала у борби против надирућих „нечастивости”: „Не верујем у вештице, али да их има – има их.” Као и – овдашњих инсистирања у прошлој деценији да се „свет заверио против нас, али да ћемо победити јер је правда на нашој страни”.

Ипак изненађује, можда, раст екстремизма у јединој суперсили, поготову што је она првенствено још посвећена сузбијању екстремизама, после терористичких удара (11. септембра 2001) отетим путничким авионима на Њујорк и Вашингтон. По истраживању СПЛЦ, број организација „патриотских екстремиста” тамо је „прошле године премашио број 500, повећавши се за готово 250 одсто”.

Чланство умножавају – подстичући страх за судбину домовине чију „бит тумбају” – демографски преврат због прилива имиграната, раст државне задужености, клецање економије, као и иницијативе председника Барака Обаме којима се, уз његову припадност црној раси, приписују и „неприхватљивости, у распону од социјалистичких (како виде устројство западне Европе) до фашистичких опредељења”. Не устежу се да кажу – као њихов истомишљеник из редова експерата за уставно право Грегори Магарјен – и да власти у САД одобравају „зоне слободног говора да би прикупиле податке о неистомишљеницима”.

Рекло би се да – да упркос ширењу јавне сцене, расте рејтинг „тајанственостима и деловањима иза сцене”. Такав трансфер је додатно парадоксалан, јер га форсира „тврдо језгро” политичке деснице иако је владавина његових принципа, уз привлачење левих фракција, довела до садашње кризе.

Анкета „Волстрит џорнала” и телевизије Ен-Би-Си регистровала је да неформалне а све протестније конзервативистичке „чајанке” (са асоцијацијом на давне бостонске протесте против доцније уклоњене британске власти над „Новим светом”) у САД уживају већу подршку него појединачни делови тамошњег савременог двопартијског парламентаризма. Коментатор „Њујорк тајмса” налази, међутим, сличности између врло различитих противљења властима: садашњих и оних од пре четрдесет и по година, симболизованом у легендарном Вудстоку. Циљ је првима, као што је био и другима – рушење поретка, док се мењају, махом, само положаји власти и опозиције, по принципу – после тебе, ред је на мене.

Стога, можда, истрајава теорија завере. Пригодније од других теорија практикује – „можда” у обједињавању: „за” (себе) и „против” (других). А забашурује да је – на штету свих, пре или после…