Сахрана као самит

Много је примера да се људи, који се годинама нису видели или су чак били у захлађеним односима, сретну тек на некој сахрани и ту обнове оно што се некада давно прекинуло. И што је покојник био знатнији то некако обавезује да се изглађују и већа размимоилажења.

На последњем испраћају Миљана Миљанића управо се и догодило тако нешто – сахрана се претворила у фудбалски самит. Пре свега југословенски, али и европски. Довољно је да Реал пошаље своје изасланике и то је само по себи догађај од светског значаја.

Без улажења у расправу о загробном животу сигурно је да би покојник био срећан да види тако нешто. Не би Миљан ликовао због себе, него због онога чему је посветио сав свој живот – због фудбала. Али не фудбалу како га данас схватамо – победи по сваку цену.

Миљан је био спортсмен. Та реч је данас ишчезла, а некада је била највећа могућа похвала. То је значило да Звездин играч може да дође у ресторан на Партизановом стадиону, а сада је, ето, проблем кад Звездина легенда, као што је Драган Стојковић, хоће да попије кафу у својој другој кући. Некада су навијачи памтили дан кад би видели неког аса, а сада дозвољавају себи да бившем капитену и некадашњем председнику свог клуба кажу да је ту непожељан.

За Миљана лопта није била плен око које се људи сукобљавају, него магнет који привлачи. Она је спајала не само оне, који су различитог навијачког опредељења или националности, вере, расе и осталога у шта се куне савремена демократија, него је брисала и разлику између богатих и сиромашних, школованих и нешколованих – у љубави према фудбалу сви смо једнаки.

Тренутак је био тужан да тужнији не може бити – последње збогом великом човеку. И ако у таквим околностима нешто може да буде лепо онда је то што су се око његовог одра сјатиле перјанице са свих страна оне Југославије. Ређањем тих имена овде ништа се не би постигло, само би се огрешило о некога, јер их је било толико да простор не дозвољава да сви буду споменути.

Али, исто тако до Алеје заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Миљанића је испратио и силан број оних безимених љубитеља фудбала који су ишли на стадион да гледају фудбал, а не као сада да они привлаче пажњу. Они у чијим је домовима мува могла да се чује док је на радију или телевизији пренос утакмице.

Време је много тога променило. Сада је Београд за некадашње играче Динама и Хајдука, Сарајева и Вележа, на пример, иностранство. За оне који су се овде одушевљавали њиховим фудбалским умећем и стрепели од њих за судбину клуба за који навијају, сада су странци.

Можда границе између наших држава никада неће бити избрисане и можда и не треба да буду избрисане. Можда ће се обновити и у оваквим условима југословенска лига, а можда и неће. Али, то и није најважније.

Најважније је што се показало да прелазак граница које су сада међудржавне није више исто што и ићи мечки на рупу. И да може, а то и слике и снимци потврђују, међусобно да се разговара.

Најпре, разуме се о фудбалу, а кад прича почне онда се теме саме отварају. И што се то догодило баш на Миљанићевој сахрани доказ је да је на онај свет отишао као велики победник.