Политичари Србије као од шале руше европске рекорде, и то у дисциплинама у којима смо на зачељу те исте Европе – у изградњи аутопутева. Последњих година скоро да је утрошено више метара траке за свечане врпце него што је изграђено асфалтних метара тих истих аутопутева. Док је у другим земљама правило да се врпце секу када се цео аутопут заврши, код нас се то ради кад се удара камен-темељац, па кад се уради једна трака, па кад се поново пресвлачи тек нанесен асфалт, па за један изграђени километар или „читавих” 4,6 километара као у случају магистралног пута од Крагујевца до Баточине.

Само на овој деоници дугачкој 30 километара, чија је изградња започета 2004. године, измењала су се три министра и премијер. Најпре је пресечена свечана трака кад је ударен камен-темељац. Потом је прослављено првих пет километара. Затим су отворени радови на наредних пет километара, а министар Милутин Мркоњић је поделио градитељима сатове и обећао им прасеће печење. Када је и та деоница завршена свечану врпцу су пресекли премијер Мирко Цветковић и министарка Верица Калановић. Пошто свечана трака није сасвим утрошена, на истој деоници се ових дана поново појавила министарка Калановић и, заједно с крагујевачким градоначелником Верољубом Стевановићем, још једном пресекла свечану врпцу, уверена да су грађани заборавили да се на истом сликала и у августу прошле године.

Уз пригодан говор, како и доликује у оваквим приликама, Калановићка и Стевановић су најавили да ће преосталих 15 километара бити завршено до краја идуће године и да ће Крагујевац коначно бити повезан са Коридором 10. При томе ни речи нису рекли о томе да на траси наставка овог пута још није завршена експропријација земљишта, да није урађена пројектна документација, да није расписан тендер... Али, то и није битно. Свечане траке још има, а има и министара који се нису појављивали на овој деоници. Ред би био да се и они сликају и да тако покажу да је и њихова странка заслужна за убрзану „модернизацију” Србије.

Уместо да изградња путева буде превасходно економско питање, као што је то случај свуда у свету, јер од добрих саобраћајних комуникација зависи и темпо развоја било које, па и наше земље, странчарење је и ово питање у Србији свело на партијске пашалуке. Уместо да мерило буде оно што је добро за државу и њене грађане, мерило постаје и опстаје само оно што је добро за странку, оно што је промовише, што се на фотографијама овековечи као да се ту нешто гради и да то раде „наши” партијски кадрови. Рејтинг странке постаје примарни циљ, а државни послови секундарни. Партијски пи-ар кадрови рачунају на кратко памћење народа, на минутажу на ТВ екранима и ступце у новинама. Рачунају да се нико неће сетити да су се већ једанпут с маказама у рукама сликали на истом месту, на истом путу, само у другачијој гардероби. Сматрају да их нико не посматра, да нико не бележи њихове „градитељске подвиге”.