Уводник
Љиљана Смајловић
Седми тон
Добро да има неко са ауторитетом ко може да формулише оно што сви осећамо, гласио је јуче коментар једног читаоца „Политике” (видети сајт) на текст Бранка Милановића („Неки чудни и непријатни тонови”) објављен у недељном броју нашег листа. Сарадник Карнегијеве задужбине за међународни мир у Вашингтону и ускоро професор Универзитета у Мериленду, познати економиста који је последњу деценију провео у Вашингтону на положају експерта Светске банке, Милановић је у јучерашњој „Политици” дао одушка свом незадовољству што је Демократска странка, коју он сматра најспособнијом да економски води земљу, посегнула за сумњивим политичким методама не би ли осујетила, или барем одгодила, стварање нове парламентарне већине која би демократе скинула са власти у Београду. Одлуку в. д. градоначелника да седницу скупштине одложи више од месец дана Милановић сматра изругивањем народној вољи и одуговлачењем предаје власти, упоредиво је са Милошевићевим покушајем фалсификовања избора 1996. године; изјава Драгана Ђиласа да ће Београђани „добити власт за коју су гласали” подсећа га на време када комунистима нису требали избори и аритметичка већина да би знали шта „маса заиста хоће”; помало га брине и то што су радикали демократама почели да држе лекције из поштовања изборног процеса... Навео је укупно шест „чудних и непријатних тонова” који су му из Београда запарали уши.
Милановићев је чланак оно што новинама треба као хлеб: непристрасна анализа аутора без личних политичких амбиција, човека демократских уверења који слободно мисли и не страхује од последица по каријеру. Све нас је заједно подсетио на основна правила демократије, као и на то да борба „свим демократским средствима” може страшно да личи на борбу недемократског владара који пре десетак година није хтео да преда власт онима који су – заједно – освојили „математичку” већину. Како се уопште могло десити да нам такво подсећање затреба 2008. године?
У Београду данас постоји читава мала војска дипломата и чиновника западних установа и влада, који се свесрдно труде да помогну стварање проевропске владе са Демократском странком на челу. Наши западни пријатељи јавно саопштавају своје жеље у погледу састава владајуће коалиције, а својим контактима из „проевропског блока” саветују да буду спремни на значајне кадровске и материјалне уступке и компромисе појединцима у коалицији окупљеној око СПС-а.
Нисмо до сада чули да ти кругови подсећају српску јавност и политичаре на основна начела демократије и добре постизборне политичке стандарде. Амбасадор једне велике западне силе јуче јавно хвали појединце из Социјалистичке партије Србије као проевропски настројене људе за које се нада да ће приступити коалицији око Демократске странке. Ниједном речју не помиње изборну вољу и политичко расположење социјалистичких бирача, не упозорава на штетност закулисних махинација у свим политичким таборима у Србији.
Не ставља се, другим речима, у заштиту демократије у Србији, ставља се у заштиту локалних миљеника своје владе.
И то је, нажалост, седми непријатан тон који се ових дана чује у Београду.
Последњи коментари
@Lazarevic, Prosto ne mogu da verujem koliko ljudi kod nas vide crno belo. Ako nisi za mene protiv si, ako kritikujes mene neizostavno volis mog glavnog suparnika. Prosto zabrinjava cinjenica koliko smo mi Srbi spremni da slepo branimo stavove spostvenih favorita, opravdavajuci svaki gest, svaku izjavu iako je apsloutno netacna ili kontraproduktivna.
Smesno. Gospodine Lazarevicu, na republicku vladu se cekalo dugo iz prostog razloga jer se nije sklopio koalicioni sporazum, znaci ljudi se nisu bili dogovorili kako ce vlada izgledati. Kostunica, verovatno vrlo dobro upoznat sa tim kako demokrate postuju koalicione sporazume (u prethodnom sazivu parlamenta su im "demokratski" oteli mandate), je zeleo da se sacini valjan sporazum, bez rupa koje bi DS koristio. Nije mu uspelo. Sada je situacija potpuno drugacija, imamo koaliciju koja ima preko 50% mandata, znaci ljude koji su se dogovorili, a na drugoj strani imamo "briznog" vrsioca duznosti gradonacelnika, koji je "na svoja pleca" preuzeo zastitu sviju nas gradjana od te, kako proceni, slabe, antidemokratske i koalicije koja je iako ima preko 50% na nivou grada, izgubila na izborima. Meni gospodine Kosticu ovakva objasnjenja vredjaju intelegenciju, ne znam vama? Mene ne treba da stiti, svidelo se meni to ili ne ko je koaliciju formirao, pravila demokratskog ponasanja su jasna, sve ostalo je uvod u autokratiju.
Jedan od komentatora je napisao da je Ustav toliko puta krsen, pa kako veli, ne vidi problem zasto se sada zbog krsenja ustava pravi problem. Pa zbog toga sto sa takvom praksom treba prestati, i svako ko krsi Ustav, ma svideo se on meni ili ne, treba da bude ne u novinskim rubrikama, vec iza resetaka. Ljudi moji, razmisljajmo svojim glavama, ne dozvolimo da postanemo vojska pokornih koja slepo prati Vodju, o cemu je i Radoje Domanovic pisao, kritikujmo ga kada gresi, hvalimo protivnike kada urade dobru stvar. Priznajmo komsiji da ima vecu kucu jer je sposobniji, ne mrzimo ga, ne zavidimo. Jednom recju vo
Svaka cast Ljiljo.Na redu je osmi ton a broj osam me nekako odmah asocirao na "cuvenu" osmu sednicu koja je trajala isto toliko dugo koliko traje i ovo zamajavanje biraca u Srbiji.A sada svi na svoja radna mesta i bice kako kako kaze Evropa u sluzbi Amerike.Imaju dobre nadzorne odbore i disciplinske komisije.To je slika danas.A sutra videce mo.
У музици један тон чини сноп тонова који се зову хармоници. Оно се махом не чују добро, али без њих нема тона седмог, осмог или било ког. Када председник државе изјави (поодавно) да је "Косово ближе независности", онда је тон почео да се гради, када стално употребљава заменицу "ја" уместо "ми", када каже да математичка већина у ствари није то већ нешто друго, рецимо, деминутив политичке противности наспрам аугментативности сопствене (личне?) политичке партије, када партијски другови са дубоким поштовањем скачу на ноге и аплаузом (нажалост раније виђеним) поздрављају улазећег председника, када председник полуозбиљно, или полушаљиво, каже да ће имати проблема ко друкчије мисли, када вршилац неке важне дужности каже да може да одложи све што му падне на памет, ако га неко притиска, када спортисти постижу боље резултате него држава са свим својим министарствима и "стручњацима", онда настају нови тонови. Седми, осми, девети...? Ко воли додекафонију, уживаће у њима.