Док је цела Србија замрзнута и прекривена снегом и ледом, на југу земље, у Бујановцу, кључа од узаврелих страсти. Најновији повод за заоштравање на овом изузетно осетљивом мултинационалном подручју јесте одлука политичких представника албанске националне заједнице, који имају скупштинску већину у овој општини, да преко ноћи замене бројне називе улица и тргова, не марећи, при том, за потребу да се одржи ионако крхка међуетничка равнотежа.

Па тако намеравају да, уместо Карађорђа, Душана и Лазара, на трон посаде Фрашерија, Миђенија и Сеферија, а на место Доситеја, Десанке и Бранка да дођу Хасани, Асдрени и Селими. Да албански медицински техничари и робијаши осуђени због илегалног политичког деловања тако стану раме уз раме са великанима европске историје и културе. А да и то буде мало, побринули су се политички представници ОВПБМ (Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе), који сада пресвучени у цивилна одела седе у СО Бујановац и захтевају да по њиховом погинулом саборцу Фатмиру Ибишију буде назван регионални пут Бујановац–Гњилане. Ибишијева „заслуга” је то што је, све борећи се против Милошевића, који је тада већ био у Хагу, у новембру 2001. бомбом ликвидирао мајора полиције Славишу Димитријевића и ранио тројицу његових колега.

Има у Бујановцу и оних који би променили и назив града, попут одборника Исмаиља Бајазитија, из Демократске партије Албанаца. Јер, како сматрају поједини екстремни Албанци, ова српска општина није ништа друго до део Косова, односно такозване Дарданије.

Јасно је да бујановачка скупштинска већина са Партијом за демократско деловање председника општине Шаипа Камберија, на чијем је челу, не може званично да промени ниједно слово у називу улица – без одобрења Милана Марковића, односно његовог министарства за државну управу и локалну самоуправу. Министар каже да је по среди само још једна провокација албанских локалних првака.

Јер Албанци из Бујановца су масовно бојкотовали попис становништва крајем прошле године. Како тврде тамошњи Срби, то су учинили, не због наводне дискриминације већ како се не би утврдило да се знатан део Албанаца трајно одселио са овог подручја. Неки на Косово, а неки у бели свет. И сада, да би избегли кажњавање због бојкота пописа и да не би изгубили статус „већинског народа” у општини, они врше притисак на државу истурајући на грудобран Ибишија, Хасанија и Сеферија...

Марковић је већ поручио да таква политика неће проћи док је он министар. А тешко да ће и после њега. Јер нарушена међунационална равнотежа на овом осетљивом подручју последње је што Београд жели. То што се спољнополитички притисак на Србију повећава, очито је охрабрило оне који би желели да такво стање искористе за сопствене политичке циљеве, понекад и отвореном уценом. Али и они би морали да знају да политика заоштравања етничких питања најчешће води у – слепу улицу.