После дугог нашег увежбавања вештине да се „правимо Енглези“, у њима смо добили достојне следбенике: почели су да се „праве Срби“. И њих и нас су национално постављене препреке променама режима у интернационалном политичком саобраћају удаљили од Европске уније.

Барикаде, и прикљученија, на северу Косова одложили су одлуку о нашој кандидатури за учлањење, а Енглезима је чланство ослабљено јер су поставили баријере спољном регулисању промета у лондонском финансијском центру. Усличњава нас и уверење да смо „ми“ у праву, а да смо жртве „немачке навалентности“.

Циници сугеришу да нам је стицај околности зближио позиције више него икад после Другог светског рата када се, пред најездом нациста, наша власт обрела у, такође нападнутој, Британији. Исти слуте и да је Немачка израсла у силу која опет кроји судбину континента, бар онолико колико пре 20 година када је, после поништавања своје и опште поделе на Запад и Исток, међу првима признала отцепљења од СФРЈ, за којима је уследио и распад СССР-а.

Наведена поређења су, наравно, претерана. На већем спољном ангажовању Немачке сада знатно више инсистирају други него она, којој је унутрашњи и континентални поредак наметнут, а с којим се саживела и у њему доспела до водеће позиције. „Више се плашим пасивне него моћне Немачке“, изјавио је недавно Радослав Сикорски, шеф дипломатије Пољске, земље која тренутно председава у ЕУ и која би на основу горких искустава, имала више разлога за обрнути приступ активностима суседа.

Немачка је управо, на самиту у Бриселу, развејала страхове Сикорског али је увећала наше и невоље Уједињеног краљевства. Сматра се, према уверљивим изворима с разних страна, да је управо Берлин издејствовао отклоне према статусним претензијама Београда и Британаца, које је поистоветио с разноликим барикадама јачању заједништва оличеном у Бриселу.

Одавно нисам видео тако много иницијала „Б“ на једном месту: Београд, Брисел, Берлин, барикаде (рачунајући и британске). Уз које иду: банкротства, берзе, банке, Бела кућа, Балкан, Бундестаг, бела куга... Предстоји нам и пројектовање плана „Б“ да бисмо ушли у лигу „Б“, која се назире у текућем раслојавању Европске уније. Остаје да се види да ли ће им се прикључити бог, блог, браћа…

С правом ћете помислити да позивањем на иницијале престоница, феномена и институција прибегавам медијским „цакама“ и избегавам да се изјасним о томе шта нас чека, после изјаловљавања нада да ће 9. децембар бити дан када ће нам се потврдити да смо на правом путу ка бољем и безбеднијем животу. Па да кажем, најсажетије – у четири тачке.

Прво, мислим да смо заслужили да постанемо кандидати за учлањење у ЕУ јер смо испунили све (од испуњавања обавеза према Хашком трибуналу, до настојања да се нађе компромисно решење за Косово). Друго, први пут је једна земља – Немачка – издејствовала кључну надмоћ у усмеравању ЕУ, што се испоставило као препрека плану Србије да се до исхода за статус Косова дође компромисом. Треће, Немачка се посветила убрзавању (постављањем услова Србији, предвиђеним за наредне фазе) решавања „косовског питања“ да би показала да не преза ни од сучељавања с Британијом око важнијих ствари, као што су регулисања финансијских токова. Четврто, ако постигну успех у спасавању кризом притиснуте ЕУ, Немаци би могли да се уврсте међу фаворите за нове сталне чланице Савета безбедности УН, па и за добијање Нобелове награде за мир, а ако оману – следи им оптужница за саучесништво у глобалном лому, који се предвиђа у случају краха евра и свега што он, не само као монета, значи.

Ништа ме од тога, међутим, не узнемирава толико као помисао да би Србија, са својим унутрашњим и спољним спорењима, могла пре да се уврсти пре у „проширени Блиски исток“ него у проширену Европску унију. Да постане део кошмара коме се стално, тамо шест а овде две деценије, најављују решења која досад нису комплетирана.

Не бих да улазим у изазове Србије, који се обрађују на другачије специјализованим страницама нашег листа. Само хоћу да кажем да нам више не помаже да се „правимо Енглези“. Као што ни њима, кажу аналитичари, не помаже то што се понашају као Срби.

Потребна је нова политика. Која ће јасно рећи да смо одавно изгубили битку за Косово и да из тога произлази да треба да одустанемо бар од две поштапалице. Прва нас је оптерећивала тврдњом да у миру губимо оно што смо добили у рату, све док нисмо изгубили рат. Друга нас је растерећивала поуком да се „правимо Енглези“, све док и они нису постали губитници у ЕУ, где ми рачунамо на, макар постепени, добитак.