Знало се да ће и ове године извештај државног ревизора изазвати пометњу у јавности. Наши министри били су склони и прошле, 2009. године да у својим феудима-министарствима и даље раде на стари начин, трошећи паре пореских обвезника мимо закона.

Ипак, није се очекивало да ће резултат истраге ревизора бити овако поражавајући по оне којима су бирачи на парламентарним изборима поверили државу на управљање. И овог пута ревизор, због скромних капацитета истраге није могао да стави под лупу све буџетске трошаџије, него се определио за нека „карактеристична” министарства и институције. Подаци из ревизорског извештаја показују да је, кад је у питању управљање државним парама, све по старом и да ће нам бити потребно још много година да се научимо европским правилима и стандардима.

Одбрана прозваних, као и кад је објављен извештај за 2008. годину, некако је бледа и неуверљива. Стиче се утисак као да су поједина министарства била спремна да извештај ревизора за 2009. годину дочекају „са хлебом и сољу”, а не „на нож” и све у стилу да и није тако страшно како су трошене паре из државне касе.

Ако је извештајем ревизора за 2008. годину доминирао „мирис роштиља” и слоган „пијем, пушим и фондове рушим”, налаз ревизора за 2009. годину одише много софистициранијим примедбама на рачун потрошње државног новца. Уместо тона поједених ћевапчића о трошку пореских обвезника 2008. године, сада се 2009. као замерке појављују трошкови мобилних телефона које су државни чиновници схватили као „алајбегову сламу”.

И да се остало само на трошковима телефона, не би био тако велики проблем. Трошило се, међутим, „на велико” и без тендера у јавним набавкама кроз директне погодбе. Паре су се пребацивале без одобрења са једног буџетског рачуна на други. Закидало се једним буџетским корисницима да би се задовољили други, а да надлежни државни чиновници никога о томе нису обавестили, никог нису питали и није остао писани траг.

Као једно од кључних упозорења ревизора, које се као зла нит провлачи кроз његов извештај, јесте да већина државних институција нема своје контролне службе и механизме који би на време сигнализирали да је направљен законски прекршај. Или је можда у питању други феномен, да контрола постоји али да је немоћна пред моћним министрима који су „власни” да крше закон и за то никоме не полажу рачун.

Покушај појединих министарстава да сада, као уосталом и пре годину дана, све припишу „брљивом” ревизору који не разуме државне финансије углавном се обија о главу ресорним министрима.

Проблем је велики. Можда је заиста прави тренутак да се с дужном пажњом и у јавности и у надлежним државним институцијама прихвата извештај ревизора. То најпре важи за Владу Србије.

А то онда значи да прекршајне пријаве нису довољна опомена за оне који непристојно користе новац пореских обвезника. Зато ваљда другу годину заредом имамо рецидивисте у влади.