Струја кроз иглене уши

Електропривреда Србије, а и цела земља с њом, провлаче се ових дана кроз иглене уши. Избегнут је најгори сценарио – вишесатне рестрикције струје. Иако најтежа искушења нису сасвим иза нас, јер ледени дани још нису прошли и овај краткотрајни предах довољан је за пресабирање свих – од председника државе, премијера, планера и директора ЕПС-а, па до последњег монтера на бандери. И то само с једном закључком – ова земља нема довољно струје, а изгледа ни спремности да је ускоро некако сама произведе.

Каква вајда од подсећања да Србија већ 25 година није направила ниједну електрану? Никаква, ако већ од пролећа не крене у нова улагања – у Колубари или Обреновцу, Дрини, Морави… Где год. Струја је најскупља када је нема. А ми је немамо. Зауставили смо ових дана све што је иоле радило. Колики ће бити пад индустријске производње? То за сада нико не може да израчуна, али у питању су велике паре.

Зауставили смо индустрију и школе, али нисмо уштедели више од неколико процената енергије. Због чега? Зато што су више од 70 одсто произведене и увезене енергије трошила домаћинства. Зашто? Зато што је грејање на струју, не само комфорно, него и најјефтиније.

Јасно је – апели на потрошаче нису помогли. Вероватно не би пуно значили ни да је киловат сат троструко скупљи од садашњих 4,8 евроценти, по чему смо најјефтинији у целој Европи. Немачка је у невољи укључила и неке нуклеарке. Ми немамо шта да укључимо.

Зато је ово прави тренутак за причу о развоју електропривреде. Да га не препустимо новој влади, као што је у последњих 25 година свака претходна, тај врућ кромпир утрапила наредној влади. Једноставно у овој земљи планирање дуже од четири године, колики је изборни циклус, није политички уносно, а изградња једне термоелектране од 600 до 700 мегавата траје шест-седам година. И тако од владе до владе, од министра до министра, а електроенергетски систем виси на лицни – танушној жици обичног осигурача која прегори чим се укључи велики потрошач.

ЕПС-у, али и осталим јавним предузећима, држава је газда, а менаџмент му постављају партије на власти. Шта ти људи, који објективно знају свој посао, могу да ураде? Ништа, јер се одлуке доносе на другом месту. Зато и апелују на грађане да угасе бар по једну сијалицу и тако уштеде до 6.000 тона угља. Као да то решава проблем.

Да ли је ту крај нашим мукама? Није. Да ли грађани имају право да апелују на државу и ЕПС да се коначно узму у памет и да после четврт века забоду прве ашове и крену у градњу нове фабрике струје? Имају. Већ на првим, предстојећим, изборима.

Тада ће нас у предизборном заносу политичари обасипати разноразним обећањима. Светлом будућношћу. Не верујемо да ће се неко сетити да би нас само једна реверзибилна електрана од 600 мегавата, каква је Бистрица, спасила силних мука ове зиме. Та електрана коштала би око 800 милиона евра. Скупо? Јесте, али ће дугорочно бити неупоредиво скупље када останемо без струје и преко лета.