Судије без заштите

У Србији мало-мало па некоме падне на памет да правду узме у своје руке. Тек, прође нешто више од месец дана, а опет напад на судију. Овај пут се ваљевски општински судија такорећи за длаку извукао од насртаја човека с ножем којег је осудио на шест месеци затвора условно због наношења лаких телесних повреда. 

Вероватно има и оних који би можда, не схватајући сву озбиљност овог случаја, тражили оправдање у поступку нападача, у смислу – није он то сигурно хтео, ма ко зна шта је човек све претрпео, можда је некога са разлогом мало истукао и ко зна каква му је срамота нанета у суду, и да ли је баш све било по правди...

Већина, којој су слике недавно убијеног судије Драгише Цвејића, председника Општинског суда у Књажевцу, још свеже пред очима, најоштрије осуђује овај и друге нападе на носиоце правосудних функција.

Кад смо већ код ових осуда, некако ми се чини да се у већини случајева све сведе на „најоштрије осуђивање”. Не кажем да надлежни ништа не раде кад је реч о процесуирању починилаца, нити кажем да полиција не пружа заштиту када јој то траже па она процени да постоје разлози, исто као што не кажем да није почело да се ради на побољшању безбедности судија и тужилаца. Него ми се чини да није само то довољно.

Проблем је далеко сложенији него што то на први поглед изгледа.

Судије које, колико год наглашавају да је судство једна од три гране власти и да никако не зависи од друге две, исто тако напомињу да без законодавне и извршне не могу да раде. Односно од ове две власти им зависе услови за рад, који опет утичу на ажурност и квалитет рада судија.

Не оспоравам критику на рачун непостојања одговарајућих закона који би регулисали рад судија и штитили их, а све у светлу недовољних мера обезбеђења носилаца правосудних функција.

С друге стране, не могу да кривим ни судије када њихов рад оцењује како ко и кад стигне и како му одговара. У троуглу полиција-тужилаштво-суд, једни на друге сваљују кривицу, а пропусте „уписују” у туђе тефтере. Ништа бољи нису политичари који „верују у суд” када им је то потребно да кажу, а најчешће је реч о спорним приватизацијама и стечајевима, а затим исти тај суд нападају уколико им није по вољи нека од судских одлука.

Када се саберу сва ова међусобна препуцавања из којих не произилази ништа друго до стварање атмосфере у којој је тешко снаћи се, као резултат добија се то да просечан грађанин, незадовољан судском одлуком, сматра да за правду треба сам да се побрине.

То можемо да назовемо губитком поверења у систем, у државу и њене вредности, јер шта би друго могао да буде насртај на судију који је носилац једне од најодговорнијих функција у држави.

Ипак, желим да верујем да је реч само о појединцима, а не о колективном обезвређивању друштва, државе, а и морала.

Исто као што верујем да у затвору седе корумпиране судије, као појединци, а не представници судства.

Али не верујем да би решење било то да сваки судија у Србији добије своје личне чуваре.