Судске корњаче

Поновљено суђење по тужби државе против породице бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића због противправног присвајања куће у Ужичкој улици 34, у Београду, одложено је – на неодређено време.

Марко Милошевић нема адвоката у том предмету и највероватније неће доћи на суђење јер је у бекству. Рочиште ће бити заказано, рекао је судија, када полиција обавести суд о адреси Марка Милошевића коме ће бити постављен бранилац ако га сам не ангажује.

Суђење лекарима клинике „Децедра” оптуженим за несавесно лечење одложено је истог дана у једном другом суду збогнедоласка оптужене власнице клинике. Свој изостанак она је оправдала два сата пре суђења, преко адвоката, наводећи да има здравствене проблеме.

Апелациони суд у Крагујевцу доставио је пресуду учесницима у спору „Јанковић против Јанковића” чиме је правоснажно окончана најстарија српска парница. Почела је 14. марта 1978. године.

Довољна су ваљда ова три примера да се направи реална слика српског правосуђа.

Развлачење и навлачење, отезање и одуговлачење су, нема сумње, најприближнији описи стања у ком се налази наше судство.

Системске ствари шкрипе. Ко иоле познаје ову област, зна да на пример у Великој Британији судски процес, статистички гледано, траје, од отварања до затварања – девет недеља. Зна да су Немци пре неки дан донели по хитном поступку савезни закон који ограничава трајање суђења на – две године. Ако није тако, учесници у процесу имају право на низ механизама заштите. Од „преких пресуда” до озбиљне новчане одштете због кашњења.

За разлику од Британаца, наш просек је – 900 недеља. Чак и више, али ових 900 недеља више је сликовит и забрињавајући податак.

Системски гледано, наше судство је индолентно зато што на свакој препреци, макар и најмањој – падне и посрне.  

Оптужени је у бекству, па шта! Суди му се у одсуству, свуда осим код нас, јер је он преузео кривицу тиме што се не појављује. Па кад буде доступан и одлежи део казне, онда има право да тражи ревизију и да објашњава што је био у бекству. Бекство не сме да буде алиби суду да одлаже процес. Тиме и држава свеукупно губи на угледу, пристаје на компромисе и не показује своју снагу. Ако окривљени може да се неколико сати пред суђење јави и каже да му „није добро”, то суд не сме тек тако, болећиво, да уважи.

Сви се сећамо да је хашки оптуженик Јовица Станишић слао суду документа да није способан да прати суђења, а кад му је суд поручио да може и у „болничком кревету, линком и уз трансфузију да прати и учествује у суђењу” – није имао куд, појавио се.

Високи савет судства ових дана детаљно анализира функционисање судова у новој мрежи. Резултати ће ускоро бити објављени. Ако самољубиво закључе како је реформа поодмакла и одлично напредује, онда је очигледно да свеукупно стање није узето у обзир, да је то лажна слика. Само ефикасни судови су добри судови.