Позивом политичким представницима Срба са севера Космета да уклоне барикаде Борис Тадић је изненадио само оне за које је тренутак реалности исто што и вечност.

Тачно је, Борис Тадић је говорио да су барикаде и средство и начин да Срби са севера Космета искажу свој политички став.

Тачно је, Борис Тадић је рекао Ангели Меркел да су политичке институције Срба на северу Космета једине које постоје и да нису паралелне.

Тачно је, Борис Тадић је примио председнике четири општине са севера и разговарао са њима као званичним политичким представницима око 50.000 Срба који живе у Косовској Митровици, Лепосавићу, Зубином Потоку и Звечану.

Тадићев одговор немачкој канцеларки, његову реч о барикадама и разговор са председницима општина доживљавао сам као начин и средство да се оствари она политика коју је сажео у четири принципа за Косово: решење за север Косова, посебне гаранције за Србе у енклавама, заштита српске културне баштине и решење за имовину Србије и Срба у покрајини.

Сложићу се да четири принципа у пракси могу да буду остварена у различитим облицима и обиму и да „решење за север Косова” може да буде и Ахтисаријев план и Ахтисари плус и подела и нека варијанта коју сада нуди Карл Билт...  

Та „отвореност” решења је само последица чињенице да ни Тадић ни председници четири општине ни Меркелова ни Кфор нису сами у игри него да су тек само један од учесника. Нажалост, и Меркелова и Тачи су власнији да учине нешто и северно и јужно од Ибра од председника Србије – ма ко то био и ма шта писало у Уставу Србије.

Баш зато што постоји толико учесника у игри конфликт на северу Косова, као ни цео косовски проблем, нити могу да буду „замрзнути” док Русија и Кина не постану владари света, нити се ствари могу враћати на неко пређашње стање, на пример пре упада јединица „Росу” на Јариње и Брњак. Извесно је само да свако може да користи онолико моћи колико има да би изнудио најбоље могуће решење за себе. И то раде и Срби и Албанци. То сведочи и Тадић када каже да је Србија дан пре сукоба на Јагњеници била ближа статусу кандидата.

Не верујем да Борис Тадић верује да ће га послушати председници општина са севера, али свакако је уверен да је послао јасну поруку.

Једни ће је тумачити као кршење обећања, промену става, издају. Други ће је сматрати једино могућом зарад остваривања националних и државних интереса. Трећи, да је закаснела и да је последица кратковиде политике. То спорење ће се наставити и када нико од данашњих актера не буде ходао земљом.

Извесно је, међутим, да је Тадић још једном преузео ризик на себе без обзира на то колику цену може да плати на скорим изборима.

Фигуративно, Тадић је изашао на барикаду. То и јесте посао политичара: да донесу одлуку у најтежим тренуцима, а не да препусте одлуку народу када је непријатно и неизвесно и када ће се за одлуку платити или на мосту или на ћуприји.