Тројица министара српске владе, један муфтија, оба повереника, омбудсман, плус амбасадор ОЕБС-а већ месецима се, свако на свој начин, неуспешно баве формирањем једног од 19 мањинских националних савета. Кривицу за то што договора нема сви пребацују на другу страну.

За Угљанинове и Љајићеве представнике за све је крив Зукорлић, за Зукорлића – Чиплић, кога Љајић и Угљанин уцењују, за Чиплића опет муфтија, који му је вероватно мало мање драг од коалиционих партнера из владе.

Како ствари сада стоје, проблемом организовања санџачких Бошњака могли би се у будућности позабавити и Уставни суд, Европска комисија, а ако Муамер Зукорлић истраје у ономе што најављује – и суд у Стразбуру.

И онда, ни поред најбоље воље, ни шеф мисије ОЕБС-а у Србији Димитрис Кипреос не зна како да помогне. Највише што може да каже јесте – савет треба да ради, а нас не интересују правне интерпретације једних или других.

За сада је извесно само да је нови сукоб у Санџаку увелико превазишао проблем формирања Националног савета Бошњака.

А проблем је, изгледа, настао успехом муфтијине Бошњачке културне заједнице на изборима за савет, који је за досадашње неприкосновене санџачке политичке лидере Љајића и Угљанина морао бити непријатно изненађење. О томе да ли је и колико неко од њих допринео да министар Чиплић читаву ствар од почетка води, ако ништа друго траљаво, непрекидно се спекулише, а актери упорно демантују било какав утицај. Дакле, прва и пресудна грешка направљена је јер је само у пословник овог савета убачена одредба о двотрећинској већини, што је повереница за равноправност оценила као дискриминаторски акт и ништа ту није могло да промени објашњење министра да је исто правило (само неписано) важило и за друге савете.

Министар се касније бранио да је то урађено баш због сложене политичке ситуације у Санџаку, и ако је то тачно, процена је била потпуно погрешна. Као да нико није схватио каква ће то провокација бити за Зукорлића, који је више него јасно показао да његове политичке амбиције иду много даље од освајања власти у савету.

Понашање министарства само му је омогућило да о непоштовању права Бошњака почне да говори још ватреније него у кампањи. Потврди тезе о дискриминацији „помогла” је убрзо и одлука Владе Србије која је практично из образовног система искључила вероучитеље ове исламске заједнице. Онда се појавио и спор око власништва над неком парцелом у Новом Пазару. Дакле, идеални услови да се потегне и уставни положај Бошњака и аутономија Санџака, и верска и људска права, да се позову међународни посредници…

Очекивало би се да ова држава, поучена лошим искуством са Косовом, много обазривије и озбиљније прилази и најситнијим проблемима у мултиетничким и политички лако запаљивим срединама. У овом случају, очигледно те промишљености није било, као што је очигледно и то да је Зукорлић то умео да искористи.