Ко умишља да постоји решење, тај представља проблем,опаска је америчког комичара Џорџа Карлина, која би данас могла да важи за све веће заплете и на политичкој сцени. У такву „замку“ управо је упао и Савет безбедности УН: замишљајући решење за зараћену Сирију, од себе је направио –додатни проблем.

Од једног локалног лома направио је глобални, дипломатски лом. Уместо да испуне основну дужност –очување и унапређивање светске безбедности – велике силе су међусобном неслогом долиле уље на блискоисточну ватру.

Западне и арапске земље пребацују Русији и Кини што су ветом спречиле доношење резолуције за строжи наступ према режиму Башара ал Асада, а Москва и Пекинг узвраћају да је понуда одбачена јер није предвиђала и обуздавање побуњеника. Обе стране су тврдиле да се залажу за обуставу крвопролића а међусобно се оптуживале да га приступима увећавају…

У ранијим случајевима, ветусу прибегавале и остале три сталне чланице с таквим правом:Америка, Француска и Британија. По завршетку Хладног рата, у коме су готово сваки час Исток и Запад стопирали један другог и остваривање воље већине Савета, посезање за ветом се проредило, па су биле оживљене идеје да се та привилегија укине или бар демократизује –давањем истог права и још неким важним актерима. Али, сваком ко би помислио да је могућно девалвирати вето, претио је вето.

Мање је познато да међу многобројним резолуцијама УН, ипак постоји једна, обележена као „377 А“ а позната под називом „Уједињени за мир“, која је оспорила домете вета па и самог Савета као одлучујућег органа Светске организације. Предвиђа, у најкраћем: да кад Савет безбедности није у стању (због вета) да испуњава своје обавезе, Генерална скупштина, у којој су представници свих држава, може да се састане у року од само 24 сата и двотрећинском већином гласова препоручи колективне мере, укључујући и примену оружане силе против нарушавалаца светског мира и безбедности.

Дакле, могла би да буде примењена и у садашњој ситуацији око Сирије. Да се демократски, подршком убедљиве већине, одлучи о мерама за гашење пожара који прети да се прошири на, ионако већ врло запаљиви, регион, од Израела до Ирана, па и даље.

Њена употребна вредност је, међутим, досад проверена само у два наврата. Први пут, кад се породила –крајем 1950. у време корејског рата. СССР је тада бојкотовао учешће на седницама Савета безбедности, у знак протеста што Кину представља избегличка влада на Тајвану, и Америка је у Генералној скупштини издејствовала поменуту резолуцију, којом је придобила УН појачања и легитимитет за војне акције у прилог Јужнокорејцима против Севернокорејаца уз које су биле кинеске трупе и совјетски снабдевачи. Други пут – 1956. године, кад је Америка, заједно са СССР (иако је он тада гушио буну у Мађарској) била иницијатор мера које су приморале Француску и Британију (уложиле вета) и Израел да, у суецкој кризи, окончају нападе на Египат.

Вашингтон размишља, пренела је агенција Блумберг, да опет активира резолуцију „Уједињени за мир“ и тако покуша да обеснажи вета Москве и Пекинга. За прерачунавања му није довољна математика. Узима у обзир вероватноћу би и Америка (са учесталим ветирањем резолуција које осуђују Израел) могла да буде изложена сличном премеравању.

Произлази да глас великих сила „против“, у Савету безбедности УН, не би морао да обезвреди већину која је „за“, кад би она могла да буде „комплетна“. Већина земаља уважава чињеницу да представљају, чак и групно, мањину – по демографској, имовинској, војној, привредној, политичкој снази па и по могућности да своје унутрашње проблеме отклања спољним авантурама.

У светској политици никада није важило демократско изборно правило „један човек, један глас“. У њој један глас „одозго“ вреди више од мноштва „одоздо“. То потврђује и ексклузивност вета, досад проглашеног више од 260 пута.

Док приводим овај напис крају, пристижу вести да се надметања око Сирије настављају и после вета. За сутра, у понедељак, најављена је седница Генералне скупштине којој Саудијска Арабија нуди нацрт резолуције, сличан оном који су блокирале Русија и Кина.

Није искључено да, следеће недеље, дође и до гласања. Предлагачи рачунају да ће добити већинску подршку осуди Асадовог режима.

Засад се не помиње могућност позивања на резолуцију „Уједињени за мир“. Вероватно зато што се још не назиру ни мир у Сирији ни довољна доза обједињавања у светској организацији.

Више се, нажалост, дах рата осећа у палати на Ист риверу него дух њене Повеље на ратишту. За неуравнотеженост света – нема вета.