Везивање оружара у чвор

Бронзана статуа револвера, чија је цев завезана у чвор, тек после 25 година од постављања испред седишта Организације уједињених нација у Њујорку може иоле да се подичи да је на правом месту. Одлука убедљиве већине чланица светске организације да усвоји Споразум о трговини оружјем, којим се покушава постизање веће транспарентности и одговорности у често тајновитим и спорним пословима индустрије наоружања, представља први велики значајни споразум о оружју од када је 1996. склопљен Уговор о свеобухватној забрани нуклеарних проба.

Међутим, чињеница да се скулптура „Ненасиље” шведског уметника Карла Фредрика Ројтерсверда и седиште УН налазе у делу њујоршког Менхетна који се зове Залив корњача можда најбоље говори, како о спорости у постизању Споразума о трговини оружјем, тако и о томе колико ће корњачиних корака бити потребно да постигнути споразум у пракси смањи продају оружја разним господарима рата и диктаторима који крше људска права.

Иако су поједини западни политичари оценили као „циничну акцију” то што су једино Иран, Сирија и Северна Кореја у Генералној скупштини УН гласале против усвајања овог споразума, ни Запад нити остале велике силе немају превише чиме да се подиче. То што су за ову необавезујућу резолуцију о овом споразуму гласале 154 државе, 23 биле уздржане а само три биле против, не говори о томе да су напрасно помирени често супротстављени интереси у трговини конвенционалним наоружањем, које је годишње „тешко” око 80 милијарди долара. Напротив, то само значи да је постигнут споразум који неће у скорије време знатније да смањи многобројне људске жртве које су директна цена недовољно контролисане трговине оружјем.

Премда је према оцени „Амнести интернешенела” ово историјски споразум, он засад представља само значајну победу конзорцијума међународних невладиних организација за људске права који су протеклих седам година на ово убеђивали светске лидере. Ова победа је само историјски први корак ка смањењу броја људских жртава, док споразум заправо само доказује да велике силе нису превише одступиле од својих интереса у индустрији оружја.

Донедавно су САД на међународним конференцијама успешно онемогућивале доношење овог споразума, који сада покрива трговину борбеним тенковима, борбеним возилима, артиљеријским системима великих калибара, борбеним авионима и хеликоптерима, ратним бродовима, ракетама и бацачима ракета, малим оружјем и лаким наоружањем. Напрасно су Американци сада били главни заговорници споразума, упркос томе што се њихов моћни лоби оружара – Национално удружење за оружје – попут Техерана, Дамаска и Пјонгјанга, одлучно противио зеленом светлу Вашингтона.

Међутим, администрација Барака Обаме није уопште ни ишла противно досадашњој политици Вашингтона, будући да се у споразуму стриктно наводи да се њиме не контролишу национална правила о употреби оружја, већ се само налаже државама које ратификују споразум да успоставе евиденцију и правила о контроли коме се извози оружје како би избегло да конвенционално оружје падне у руке терористима, криминалцима и онима који крше људска права. Осим тога, заштићени су произвођачи муниције будући да се потписнице споразума само „позивају” да успоставе слична правила и за извоз муниције.

Споразум ће постати правоснажан тек кад га ратификује 50 земаља, за шта ће, како се процењује, бити потребно бар три године. Међу њима, судећи према пробном гласању у америчком Сенату, неће бити Америка, тако да може да одахне америчка индустрија оружја, која покрива 30 одсто светског тржишта. Нису превише забринути ни руски оружари (26 одсто тржишта) или кинески оружари (пет одсто), чије су се земље уздржала од гласања у УН. Разлог за то лежи у основном недостатку постигнутог споразума – не садржи механизам за кажњавање оних који се не држе правила да проверавају да ли је извесно да ће крајњи купци оружје искористити за спровођење геноцида, злочина против човечности или ратне злочине.

Руси су се суздржали од гласања јер су били незадовољни тиме што споразум не регулише продају недржавним чиниоцима, као што су сиријски побуњеници који се боре против сиријског председника Башара ел Асада којег оружјем снабдева Москва. Ипак, нису били ништа срећнији ни у Саудијској Арабији и Катару, који наоружавају сиријску опозицију, па су се и они суздржали од гласања као и Бахреин, Кувајт, Оман и Јемен. Из Персијског залива једино су Уједињени Арапски Емирати били отворено за споразум.

Незадовољни су били и велики купци оружја, попут Египта, Индије и Кине, која је, према подацима Међународног института за истраживање мира у Стокхолму, пета на свету по извозу оружја, а друга на свету по његовом увозу (шест одсто светског тржишта). Индија, која је највећи светски увозник оружја (12 одсто), жестоко се противила споразуму, јер тврди да је он дао превелику моћ земљама извозницама оружја, којима ће бити дозвољено да једнострано раскину уговоре због наводног етничког насиља.

Пошто је реч о веома профитабилном бизнису, велики играчи су се ипак побринули да не вежу оружаре у потпуности у чвор па су у споразуму направили довољно велике „рупе” кроз које ће и даље моћи да прођу товари оружја, који можда опет заврше у рукама оних који распирују етничке сукобе, побуне и врше ратне злочине.