Четворомесечно истраживање Балканске новинарске истраживачке мреже (БИРН) спроведено у 11 градова Србије бавило се ефектима Закона о култури и питањем зашто су у појединим областима културе након доношења нацрта закони замрзнути.

Нацрт закона о позоришту напуштен је 2003. године. Закон о издаваштву за који је нацрт написан 2001. године, а јавна расправа одржана девет година касније, до данас није донет. Министар културе, медија и информационог друштва уверава да ће се „у наредном периоду приступити припреми новог нацрта закона о издаваштву”.

Закон о кинематографији донет је уз порођајне муке крајем прошле године.

Предраг Благојевић, из Министарства културе Србије, приликом недавног представљања резултата истраживања БИРН-а, изјавио је да посебан закон о позоришту није неопходан, будући да је та област регулисана кровним Законом о култури.

Представници позоришта имају другачије мишљење.

Они оспоравају Закон о култури (2009) због прописа да ће статус институције од националног значаја бити ускраћен онима који лоше послују. Замерају и чињеницу да Закон о култури не предвиђа јасно критеријуме по којима ће нека позоришта бити комерцијална, а друга субвенцијама заштићена од тржишта.

Због непостојања посебног закона, позоришта долазе у ситуацију да се третирају као институције државне управе, а глумци, редитељи, костимографи и остали као неки административни радници.

Независни сектор је такође незадовољан, јер јавне институције добијају веће и загарантоване суме новца.

За разлику од Нацрта закона о позоришту чије се заустављање поклопило са убиством премијера Зорана Ђинђића, Закон о издаваштву замрзнут је након јавне расправе када се побунило Удружење издавача и књижара. Они су незадовољни, јер их, како кажу, Министарство културе није консултовало.

Министарство културе (сазив из 2010) оспорило је ове оптужбе. Проблеми постоје и код закона који су донети. Они често нису примењиви. Демантује их реалност. Пример је библиотека у Лесковцу, која би према Закону о библиотечкој делатности уместо постојећих 700 квадрата требало да има 2.800 метара квадратних (у складу са бројем становника Лесковца), а уместо 24 стручна радника морала би да има 64 запослена!

Апсурдних ситуација и мањкавости има довољно и њих би свакако на основу изнетих искустава требало исправљати.

Проблем је ипак у чињеници да честе смене на челу Министарства културе не обезбеђују континуитет у раду, па испада да се културна политика мења од једне до друге владе. И свака претходна гарнитура слави своје прегалаштво, а свака следећа приписује јој грешке.

Горући проблеми (музеји на пример), тек се дотакну или вешто заобиђу до следећег мандатара.

А стварно преузимање одговорности је табу тема.