Od našeg dopisnika
Trebinje – Selo Slavogostići, smešteno tridesetak kilometara od Trebinja prema hrvatskoj granici, jedno je od nekoliko desetina spaljenih i poharanih srpskih sela u ovoj pograničnoj oblasti. Nakon Dejtona teritorijalno je pripalo Federaciji i opštini Ravno.

Među ruševinama kuća u Slavogostićima izdvaja se jedan novi krov. Ovde, desetak kilometara od prvog naseljenog mesta, bez struje i mobilne telefonije, već sedam godina živi petočlana porodica Brkan. Zdravko i Dragana sa tri kćerke, devetogodišnjom Nikolinom, petogodišnjom Dajanom i jednogodišnjom Petrom stvaraju hleb sa sedam kora, potpuno sami, sa deset prstiju.

Ova priča ne bi bila toliko neobična da je porodica Brkan u Slavogostićima živela i pre rata. Međutim, dvoje mladih rođeno je i do rata živelo u Dubrovniku, a 1991. godine po izbijanju rata, izbegli su u Trebinje. Slučaj je hteo da se tu i upoznaju, iako su odrasli u istom gradu.

–  Živeli smo u Trebinju u tuđoj kući kao izbeglice. Ni Zdravko ni ja nismo imali zaposlenje, a male su šanse bile da ga dobijemo. Venčali smo se, dobili kćerku Nikolinu. Trebalo je od nečega živeti. Tada smo odlučili da dođemo ovde u selo, da živimo od stočarstva. Nije bilo lako odlučiti se, ovde ni sada nemamo struju, prvi komšija nam je bio na Ivanici, desetak kilometara odavde – priča nam Dragana Brkan. Te 2002. kada su došli u selo imala je dvadeset i četiri, a Zdravko dvadeset i osam godina.

– Došao sam na dedovinu, iako se moj otac davno odselio odavde. Bila je to hrabra odluka, ali morali smo se snalaziti. Zatekli smo kuću srušenu, samo sa četiri zida, bez vrata i prozora, bez krova. Voda je curila kroz zidove kad je kiša. Nije bilo lako sa malim detetom. Uskoro smo dobili donaciju jedne španske organizacije pa smo napravili krov, i malo po malo osposobljavali kuću za život – pripoveda Zdravko. Pokrili su i štalu, a umesto greda postavili stare stubove za struju.

Za velike odluke je potrebna hrabrost, ali i podrška. Zdravko i Dragana Brkan hrabrost su pokazali, ali njihova odluka više je izazivala čuđenje nego podršku. U vreme kada i mladi i stari napuštaju i razvijena sela sa putem, vodom i strujom , njih troje u ovoj pustoši delovali su nestvarno. A od troje, za sedam godina života u selu proširili su se na petoro.

– Čude nam se ljudi. Neobično je to što se niko od predratnih meštana sela nije vratio, a mi koji smo odrasli u Dubrovniku i stoku gledali samo na televiziji došli smo tu. Nisam se pokajao, ali nisam siguran da bih sada ponovo doneo takvu odluku – s osmehom govori Zdravko Brkan.

Za sedam godina stekli su petnaestak goveda, imaju pčelinjak, a Dragana proizvodi sir koji njena majka prodaje na trebinjskoj pijaci. Najstariju devojčicu Nikolinu otac svakodnevno vozi desetak kilometara do škole na Ivanici.

– Idem u četvrti razred, a u celoj školi samo je tri učenika. Kad dođem kući pišem zadaću i pomažem mami oko krava . Nije mi teško, ali bih volela da živimo u gradu da imam s kim da se igram , jer ovde nemamo društva – rekla nam je Nikolina.

Ona i njene mlađe sestre često odlaze kod rodbine u grad gde uživaju u tv programu, kompjuterskim igricama i drugim zabavama njihovih vršnjaka. U njihovoj seoskoj kući još nema struje, a selo nije pokriveno ni signalom mobilne telefonije.

– Nije lako živeti bez struje sa troje dece. Nemate veš-mašinu, nemate vodu na česmi. Da operem odeću i posuđe od mleka, moram iz „čatrnje” izvući i po pedeset kofa vode dnevno. Za ženu u kući uvek ima posla, a posebno na selu – kaže Dragana, čiji radni dan počinje u svanuće, a završava uveče, kad obavi sve kućne poslove.

Zahvaljujući donaciji jedne austrijske organizacije Brkani grade novu štalu. Do kraja ove godine treba i struja da stigne u Slavogostiće, pa će sve biti lakše.

Vreme prolazi i deca rastu. Uskoro će Nikolina morati da putuje do škole u Trebinju, jer je u Ivanici samo četvororazredna nastava. Zbog dece će porodica Brkan morati da traži novu adresu, verovatno u Ivanici. Neobična pozitivna energija ove porodice u napuštenom selu ne može vas ostaviti ravnodušnim. Ispratili su nas sa rečima: – Najvažnije je da je čovek zdrav i zadovoljan. Kada ste zadovoljni sve je lakše, a zdrav čovek uvek može stvoriti sebi makar osnovna sredstva za život.

Za istinitost ovih reči, oni sami su najbolja potvrda.