Пуштањем у рад супербрзог воза „хармонија експрес” на линији између градова Вухан и Гуангџоу, Кина је претекла француске и немачке конкуренте у брзини на железничким пругама. Просечна брзина овог кинеског воза је око 350 километара на час, при чему највећа измерена брзина коју достигао на овој релацији износи 394,2 километра на сат, што га сврстава у најбржи воз на свету.

Према тврдњама представника одељења за саобраћај при кинеском министарству за железнице, железничку трасу између градова две кинеске провинције, дугу 1.069 километара овај супербрзи воз прелази за само три сата. Кинески медији додају да је досад путовање стандардним возовима на поменутој маршрути трајало једанаест сати.

Кинеска агенција Синхуа подсећа да просечна брзина супербрзих возови у Јапану износи 243 километра на час, у Немачкој 232, а у Француској 277 километра на сат. Ипак, до рекорда који је оборио кинески „хармонија експрес” титулу најбржег воза на свету имао је француски „те-же-ве” који је досегао максималну брзину од 320 километра на сат. Овим пробојем Кинеза, и јапански „шинкансен” је пао на трећу позицију са максималном постигнутом брзином од 300 километра на час.

Трка међу земљама у изградњи такозваних брзих пруга је све већа, тако да је недавно у Русији почео са радом и нови супербрзи луксузни воз „сапсан”, иначе произведен у немачком „Сименсу”, који саобраћа на релацији Москва – Санкт Петербург, брзином од 250 километара на сат.

Међутим, Кина која има другу по величини железничку мрежу на свету (на првоме месту је САД) планира да повећа број „брзих пруга”. Изградња ове пруге између градова Вухан и Гуангџоу је трајала од 2005. године и то уз помоћ иностране технологије, при чему Синхуа преноси да је план да супербрзим возовима буду повезани Гуангџоу на југу државе са престоницом Пекингом. Кина планира да до 2012. године изгради чак 42 брзе железничке трасе, што би требало да кошта око 300 милијарди долара. Овај посао биће реализован у сарадњи са компанијама „Сименс”, „Алстом” и „Бомбардија”, при чему је то само део веома амбициозног плана развоја железничког саобраћаја у Кини. Према том плану, садашња мрежа дужине од 86.000 километара биће повећана на 120.000, од којих ће 13.000 километара бити супербрзе пруге чиме ће бити повезано 90 одсто популације.

Иначе, Кини је било неопходно више од 20 година да брзину саобраћања возова повећа са просечних 42 километра на час у 1978. години на 100 километра на час у 2001. Према речима главног инжењера који је радио на дизајну „хармонија експреса”, изгледа да је било довољно само девет година да Кина ту брзину утростручи.

Кинески медији преносе да је план да у наредне три године буде отворена линија између Пекинга и Хонгконга, која ће путовање возом на овој релацији смањити са 23 часа на само осам сати, док ће се од Шангаја до Хонгконга стизати за шест сати уместо досадашњих 18.

Експерти наводе да је Кина у основна средства као што су фабрике и железничка мрежа уложила чак 95 одсто од економског раста од 7,7 одсто у прва три квартала 2009. године, при чему су та улагања представљала 45 одсто њеног бруто националног производа, што је више него иједна велика економија у историји. Према појединим економским аналитичарима, овако велика улагања у инфраструктуру могу утицати и на успорење кинеског раста будући да ће толике инвестиције смањити испоруке у САД као традиционалног кинеског спољног извора економског раста.

Западни аналитичари често истичу и да Пекинг исувише пажње придаје инвестицијама на инфраструктуру а премало на пораст животног стандарда. Упоређујући званичне кинеске и америчке податке, прошле године просечна плата радника у кинеским градовима била је око десетине просечне зараде њихових колега у САД.