Roman Grozdane Olujić „Glasovi u vetru”, koji je objavila Srpska književna zadruga, najbolji je roman u prošloj godini i dobitnik NIN-ove nagrade. Žiri, koji je radio u sastavu: Milan Vlajčić predsednik, Aleksandar Jovanović, Milo Lompar, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo, odluku je doneo većinom glasova, 3:2. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, a za roman Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti”, koji je takođe objavila Srpska književna zadruga, Milan Vlajčić i Aleksandar Ilić.

U romanu Grozdane Olujić, kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici, kaže se u obrazloženju žirija, umetnički ubedljivo se pojavljuju važne tradicije evropskog romana. Porodični roman koji je bitno odredio umetnički lik književnosti i u 19. i u 20. veku i emigrantski roman koji bitno obeležava važnu modernističku tradiciju kako srpske, tako i svetske književnosti. Kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata, Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iziskuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, „Glasovi u vetru” predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja.

U užem izboru bili su i romani: Rajka Vasića „Prsti ludih očiju”, Zvonka Karanovića „Tri slike pobede”, Sandre Petrušić „Taoci”, Đorđa Pisareva „A ako umre pre nego što se probudi” i Mirjane Urošević „Park Karmen Mačado”.

U konkurenciji za NIN-ovu nagradu bila su 133 romana. Najveći broj govori o ratu – Drugom svetskom i ovom najnovijem na našim prostorima.

Grozdana Olujić je treći dobitnik – žena, pre nje NIN-ovu nagradu dobile su samo Dubravka Ugrešić za roman „Forsiranje romana reke” (1988) i Svetlana Velmar Janković za roman „Bezdno” (1995). Četvrti put uzastopce žiri je odluku doneo većinom glasova, 3 : 2.

Na pitanje novinara ko je bio na trećem mestu, Milo Lompar je saopštio da je to roman Đorđa Pisareva „A ako umre pre nego što se probudi”. Milan Vlajčić, predsednik žirija, primetio je da kulturne rubrike i kulturni dodaci nisu imali „odgovarajuću recepciju najboljih knjiga”. Bilo je intervjua, ali ne i kritičkih prikaza, novinari su, dakle, bolje odradili posao od kritičara.

NIN-ova nagrada biće uručena sledećeg petka, u podne, u Narodnom pozorištu.

Z. Radisavljević

-----------------------------------------------------------

O rečima koje pamte

Iako bolesna, Grozdana Olujić se pojavila na konferenciji za novinare. Rekla je da se roman „Glasovi u vetru” u njoj taložio trideset godina, a onda je počeo da se piše „sam od sebe”. Knjiga je o rečima koje pamte, o jeziku koji pamti ko smo i šta smo. I o našim seobama. Ali, velika je razlika između starih – kolektivnih seoba, i ovih današnjih – pojedinačnih. Glavni junak njenog romana se vraća u u svoj zavičaj, čuva svoj jezik i svoje korene. Drago joj je što je treća žena dobitnik NIN-ove nagrade, mada smatra da je važnije da li je neko pisac, nego da li je muškarac ili žena. Drago joj je, takođe, što je jedina žena u stotom, jubilarnom „Kolu” Srpske književne zadruge, koja je objavila njen roman.

„Politika” je pohvaljena jer je jedina imala razgovor sa Grozdanom Olujić i zato što je imala i razgovor sa Žarkom Komaninom, kandidatima koji su bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

-----------------------------------------------------------

Olujić: Najviše se radujem čitaocima

 Romansijer, pisac bajki, antologičar, esejista, prevodilac, Grozdana Olujić kojoj je danas u Beogradu dodeljena NIN-ova nagrada za roman godine „Glasovi u vetru”, izjavila je da je najviše od svega veseli što će joj ovo priznanje doneti nove čitaoce. Književnica koja je sa 22 godine objavila roman „Izlet u nebo” koji je postao internacionlani hit i preveden je na 28 jezika, decenijama nije pisala romane, a za ovaj koji joj je doneo najprestižniju srpsku književnu nagradu rekla je da ga je nosila u sebi tri decenije i pisala skoro dve godine.

„Glasove u vetru” je izdala Srpska književna zadruga (SKZ).

„Prvi put mi se dogodilo da je neka knjiga počela samu sebe da piše, da su mi se junaci nametnuli i tako je nastala saga o jednoj porodici čiju sudbinu pratim ceo vek”, kazala je Olujićeva.

Laureat je podsetila da se pozabavila temom seoba, ali pojedinačnih koje su teže od kolektivnih jer se njen junak plaši da ne izgubi korene.

„Ja sam svog junaka vratila u zemlju, u zavičaj da se bavi trima najbitnijim strvarima: decom, jezikom i lečenjem”, podvukla je književnica koja se pre 43 godine našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu romanom „Divlje seme”.

Olujićeva nije krila radost što se ponovo obrela u NIN- u, jer je to nedeljenik koji je čitala od rane mladosti pa je u nekim davnim danima bila i saradnik.

Za slavodobitnicu je najvažnije da se nagrađena knjiga pojavila u jubilarnom 100 Kolu SKZ, što je ove godine bio veći broj dobrih romana koji su ušli u širi, a zatim u uži izbor i da je u takvoj konkurenciji pobedila.

„Svaka knjiga ide svojim putem i sva moja dela su našla put do čitalaca pa će tako i ova” zaključila je autorka kojoj su literarna ostvarenja donele pregršt nagrada širom sveta.

„Divlje seme” je uvršteno u lektiru na nekim američkim univerzitetima, prestonica Norveške, Oslo ju je proglasio za počasnu građanku, dok je u Danskoj dobila viteški orden Daneborg za zasluge na polju književnosti.

Jedan od članova žirija NIN-ove nagrade prof. dr Aleksanadar Jovanović je čestitajući dobitnici za koju je dao svoj glas, podvukao da je nagrađeni roman „rezime celokupnog dosadašnjeg opusa Grozdane Olujić.„

„Ima neke ljudske, božanske pravde da je autor, bez medijske pompe, samo svojim delom skrenuo na sebe i to delo pažnju, i osvojio nagradu,„ zaključio je Jovanović.

-----------------------------------------------------------

"Politika" je 24.12. objavila veliki intervju sa Grozdanom Olujić, iz koga prenosimo jedan deo. Ceo intervju čiji autor je Zoran Radisavljević možete pročitati ovde

Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu?

Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić.

Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”?

Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi...

Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima?

Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima.

Nalazi li junak romana izlaz iz košmara?

Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu...

Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi?

Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru...