Роман Гроздане Олујић „Гласови у ветру”, који је објавила Српска књижевна задруга, најбољи је роман у прошлој години и добитник НИН-ове награде. Жири, који је радио у саставу: Милан Влајчић председник, Александар Јовановић, Мило Ломпар, Александар Илић и Младен Шукало, одлуку је донео већином гласова, 3:2. За роман Гроздане Олујић гласали су Александар Јовановић, Мило Ломпар и Младен Шукало, а за роман Жарка Команина „Љетопис вјечности”, који је такође објавила Српска књижевна задруга, Милан Влајчић и Александар Илић.

У роману Гроздане Олујић, кроз причу о једној српској грађанској породици, каже се у образложењу жирија, уметнички убедљиво се појављују важне традиције европског романа. Породични роман који је битно одредио уметнички лик књижевности и у 19. и у 20. веку и емигрантски роман који битно обележава важну модернистичку традицију како српске, тако и светске књижевности. Кроз мноштво варијација, лајтмотива, лирских и психолошких фрагмената, Гроздана Олујић уметнички осведочено обликује једну причу која изискује како психолошку и историјску подлогу нашег поднебља, тако и духовну ситуацију модерног времена. У приповедној равнотежи између модернистичког експеримента и реалистичке фактуре, повремено укрштајући реалистичку мотивацију, са уверљиво обликованим ликовима, „Гласови у ветру” представљају вредан резултат савременог српског приповедања.

У ужем избору били су и романи: Рајка Васића „Прсти лудих очију”, Звонка Карановића „Три слике победе”, Сандре Петрушић „Таоци”, Ђорђа Писарева „А ако умре пре него што се пробуди” и Мирјане Урошевић „Парк Кармен Мачадо”.

У конкуренцији за НИН-ову награду била су 133 романа. Највећи број говори о рату – Другом светском и овом најновијем на нашим просторима.

Гроздана Олујић је трећи добитник – жена, пре ње НИН-ову награду добиле су само Дубравка Угрешић за роман „Форсирање романа реке” (1988) и Светлана Велмар Јанковић за роман „Бездно” (1995). Четврти пут узастопце жири је одлуку донео већином гласова, 3 : 2.

На питање новинара ко је био на трећем месту, Мило Ломпар је саопштио да је то роман Ђорђа Писарева „А ако умре пре него што се пробуди”. Милан Влајчић, председник жирија, приметио је да културне рубрике и културни додаци нису имали „одговарајућу рецепцију најбољих књига”. Било је интервјуа, али не и критичких приказа, новинари су, дакле, боље одрадили посао од критичара.

НИН-ова награда биће уручена следећег петка, у подне, у Народном позоришту.

З. Радисављевић

-----------------------------------------------------------

О речима које памте

Иако болесна, Гроздана Олујић се појавила на конференцији за новинаре. Рекла је да се роман „Гласови у ветру” у њој таложио тридесет година, а онда је почео да се пише „сам од себе”. Књига је о речима које памте, о језику који памти ко смо и шта смо. И о нашим сеобама. Али, велика је разлика између старих – колективних сеоба, и ових данашњих – појединачних. Главни јунак њеног романа се враћа у у свој завичај, чува свој језик и своје корене. Драго јој је што је трећа жена добитник НИН-ове награде, мада сматра да је важније да ли је неко писац, него да ли је мушкарац или жена. Драго јој је, такође, што је једина жена у стотом, јубиларном „Колу” Српске књижевне задруге, која је објавила њен роман.

„Политика” је похваљена јер је једина имала разговор са Грозданом Олујић и зато што је имала и разговор са Жарком Команином, кандидатима који су били у најужем избору за НИН-ову награду.

-----------------------------------------------------------

Олујић: Највише се радујем читаоцима

 Романсијер, писац бајки, антологичар, есејиста, преводилац, Гроздана Олујић којој је данас у Београду додељена НИН-ова награда за роман године „Гласови у ветру”, изјавила је да је највише од свега весели што ће јој ово признање донети нове читаоце. Књижевница која је са 22 године објавила роман „Излет у небо” који је постао интернационлани хит и преведен је на 28 језика, деценијама није писала романе, а за овај који јој је донео најпрестижнију српску књижевну награду рекла је да га је носила у себи три деценије и писала скоро две године.

„Гласове у ветру” је издала Српска књижевна задруга (СКЗ).

„Први пут ми се догодило да је нека књига почела саму себе да пише, да су ми се јунаци наметнули и тако је настала сага о једној породици чију судбину пратим цео век”, казала је Олујићева.

Лауреат је подсетила да се позабавила темом сеоба, али појединачних које су теже од колективних јер се њен јунак плаши да не изгуби корене.

„Ја сам свог јунака вратила у земљу, у завичај да се бави трима најбитнијим стрварима: децом, језиком и лечењем”, подвукла је књижевница која се пре 43 године нашла у најужем избору за НИН-ову награду романом „Дивље семе”.

Олујићева није крила радост што се поново обрела у НИН- у, јер је то недељеник који је читала од ране младости па је у неким давним данима била и сарадник.

За славодобитницу је најважније да се награђена књига појавила у јубиларном 100 Колу СКЗ, што је ове године био већи број добрих романа који су ушли у шири, а затим у ужи избор и да је у таквој конкуренцији победила.

„Свака књига иде својим путем и сва моја дела су нашла пут до читалаца па ће тако и ова” закључила је ауторка којој су литерарна остварења донеле прегршт награда широм света.

„Дивље семе” је уврштено у лектиру на неким америчким универзитетима, престоница Норвешке, Осло ју је прогласио за почасну грађанку, док је у Данској добила витешки орден Данеборг за заслуге на пољу књижевности.

Један од чланова жирија НИН-ове награде проф. др Алексанадар Јовановић је честитајући добитници за коју је дао свој глас, подвукао да је награђени роман „резиме целокупног досадашњег опуса Гроздане Олујић.„

„Има неке људске, божанске правде да је аутор, без медијске помпе, само својим делом скренуо на себе и то дело пажњу, и освојио награду,„ закључио је Јовановић.

-----------------------------------------------------------

"Политика" је 24.12. објавила велики интервју са Грозданом Олујић, из кога преносимо један део. Цео интервју чији аутор је Зоран Радисављевић можете прочитати овде

Роман „Гласови у ветру” представља сложену поетску фреску 20. века. Судбина породице Арацки, судбина је српског народа који је кроз ратове, логоре, сеобе и бекства тешко пострадао, али није изгубио своју душу?

Јунак романа Данило Арацки је лекар, психијатар, који све и да жели не може да занемари значај који сећање има за појединце и народе. Јер, и „појединац и народ трају док траје сећање на себе”, како рече Марко Недић.

Данила Арацког мучи проблем „памћења и заборава”?

Језик памти. У маглама историје могу нестати државе и народи, али преко назива река, планина, насеља која носе имена ишчезлих племена, обележене су границе њихових држава, сведочећи коме припадају те реке, насеља, планине... Половине река, области и планина у САД, на пример, носе имена индијанских племена од Сијукс Ситија до реке Мисисипи...

Радња романа се догађа у једној дугој њујоршкој ноћи, у којој главни јунак Данило Арацки, у кошмару, разговара са својим мртвим прецима?

Призори у свести Данила Арацког нижу се муњевито, на јави, у сну, у полусну. Он сусреће своје мртве претке нестале у ратовима, под ледом, у огњу, на грани врбе, претке који су за сва времена остали без гроба, без дома у који би могли да се врате. Уморни од самоће и лутања кроз простор и време, живе једино још у сећањима свог црвенокосог потомка у сабласној њујоршкој ноћи у коју је сложен читав век прохујао у ратовима и немирима.

Налази ли јунак романа излаз из кошмара?

Налази. У танком зраку светлости, у пријатељству, у љубави, у раду...

Роман, иако на триста страна, личи на песму у прози?

Дуго се таложио, а онда излио на хартију као да је самога себе створио, исијавајући попут свих књига о „сећању и забораву” неку посебну светлост као потврду да живот јесте чудо које у себи, сем сурових одсечака стварности, садржи и магијску лепоту уверења да смисао постоји упркос злу и разарању и да није недохватан. Утопије, уз сва разочарања која су донеле неке од њих, неће престати да се увек изнова рађају. Без сна о љубави и доброти, човек би, једноставно, престао да постоји... Постао сјај у трави, глас у ветру...