У Алеји заслужних грађана, на Новом гробљу у Београду, сахрањен је јуче Момчило Момо Капор (1937–2010), сликар и писац, аутор више од четрдесет књига. Последњем испраћају, по хладном и снежном дану, присуствовао је велики број писаца, сликара, глумаца, пријатеља, поштовалаца дела Моме Капора. На последњи испраћај дошло је више стотина људи, цео интелектуални Београд, а из Загреба Игор Мандић. Опело је служио владика Ракита са свештенством београдске Саборне цркве.

Од писца култних књига: „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”, „Исповести”, последњи се опростио Матија Бећковић:

– Смрт Моме Капора јединствена је прилика да се види да ли је Београд жив или није. И већ на његовом испраћају уверавамо се да још живи 011, и да најврелијим сузама оплакује свог омиљеног писца и највољенијег грађанина. Од велике господе коју је Београду подарила Херцеговина – Момо Капор остаје међу највећима, као и понајвећи Београђанин међу Београђанима. И дан његове смрти морао је бити – таман и хладан.

Написао је, додао је Бећковић, колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија. У вишегодишњој бици са опаком болешћу показао се и уписао у знамените херцеговачке јунаке, мирно гледајући смрти право у очи. Више је мислио на своју редовну рубрику, него на своју бољку. И кад му се узимао говор и слабио вид није се одвајао од прибора за цртање и писаће машине. До последњег даха се није затварао у собу, већ замајавао смрт скачући у море и пентрајући се уз планине. Није му се одлазило са овог света, нити му је његова љубав дала да оде.

Пре тога, у Скупштини града Београда, на комеморацији, о Капоровом делу говорили су Драган Ђилас, градоначелник Београда, Добрица Ћосић, Рајко Петров Ного, Милош Шобајић и Веселин Симоновић. Породици су телеграми стизали из читавог света, на Интернету су објављене десетине хиљада порука. Телеграм је стигао и од Арсена Дедића, а онда су се чули звуци песме: „Поклањала си, ниси крала…”

– У Србији постоје само два града који имају своје писце: Врање – Бору Станковића и Београд – Мому Капора. Та два српска писца уградила су своје дело у трајање и будућност својих градова. Момо је градитељ Београда који се преселио у његове књиге и слике; он је песник и сликар оног Београда који се са животом и развојем унепостојава. Он је лирски носталгичар за Београдом кога више нема. Капор је својом питомом добротом у суровим данима блокаде и босанског рата даровао људе ведрином и надом. Он се духовитошћу и иронијом борио против неслободе, тескобе, лицемерја и зла, љубазношћу, шармом, „срцем на реверу”, освајао је људе и старе и младе. Не познајем савременика који је од Капора имао више пријатеља и пријатељица из свих сталежа и свакојаких својстава. У мом добу од писаца једино су људи Десанку Максимовић и Бранка Ћопића волели како су волели Мому Капора – истакао је Добрица Ћосић.

У име Академије наука и умјетности Републике Српске, од Капора се опростио Рајко Петров Ного: „Иако је објавио полицу књига, нацртао хиљаде цртежа и насликао толико слика, Момо Капор се до последњег дана будио са давнашњим прекором свог оца како од њега ништа бити неће. Од мајке је наследио склоност ка уметности, а од оца, херцеговачког горштака, презиме и висок притисак. Отац, високи и строги банкарски чиновник, патријархално уздржан, никад му реч није рекао ни о књигама ни о сликама, а опет, када је умро, у његовим ладицама син је нашао прегршт исечака из новина о својим изложбама и књигама”.

Капор, додао је Ного, није дозвољавао да му земаљски дани улудо теку. Умео је да шчепа дан. И ноћ, и ноћ. И да пролазним ноћима и данима утисне свој непролазни курзив којим је исписана његова хроника епохе која се са радошћу чита, а после читања вам пред очима још дуго трепери прамичак нечег и милог и светлог, и сетно неодређеног, што вас тера да се и нехотице осмехујете, а понекад и смрачите.

Момо Капор је, како рече Матија Бећковић, сада у бољем друштву, с Душком Радовићем, Браном Петровићем, Богданом Тирнанићем, Јованом Рашковићем, Петром Лубардом, Недељком Гвозденовићем…