VAŠINGTON - Dve godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosovo nije ostvarilo napredak kakvom su se nadali oni koji su ga u tome podržali, a da bi se ostvario pomak potrebno je obnoviti pregovore Prištine i Beograda i odvojiti pitanja nezavisnosti od pitanja granica, smatra američki stručnjak za spoljnu politiku Nikolas Gvosdev.

U autorskom tekstu za publikaciju Spoljni poslovi (Foreign Affairs) Gvosdev je naveo da proces pred Međunarodnim sudom pravde, koji treba da oceni legalnost jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, može poslužiti kao povod za obnavljanje pregovora koji bi mogli da pomere stvari s mrtve tačke.

Autor ističe da u zalaganju za razgovore SAD i Evropa moraju da prihvate dve realnosti.

Prvo, da vlada u Prištini neće povući deklaraciju o nezavisnosti niti će zemlje koje su Kosovo priznale povući ta priznanja.

Drugo, nijedna vlada u Beogradu neće priznati postojeće granice Kosova kao legitimne, a posle napada na srpsko stanovništvo i crkve 2004, ni poverovati da Srbi i njihove svetinje mogu biti bezbedni na nezavisnom Kosovu.

Autor, međutim smatra da bi, kakav god bio ishod, Beograd imao koristi od rešenja statusa Kosova, jer pitanje Kosova komplikuje odnose Srbije sa susedima i njen položaj ključne države na Zapadnom Balkanu, a loše utiče i na unutrašnju politiku Srbije.

Osim toga, dodaje se, strategija SAD kojom se pitanje Kosova odvaja od svih ostalih pitanja u odnosima sa Srbijom nije održiva i Obamina administracija ne može produbljivati saradnju sa Srbijom kako bi se stabilizovao Balkan, tvrdeći da se „slažu da se ne slažu oko Kosova”.

Kako bi se krenulo napred, Vašington mora da odvoji pitanje nezavisnosti od pitanja granica. Drugim rečima, rasprava o tome da li treba da postoji nezavisna, većinski albanska država Kosovo mora da se vodi odvojeno od rasprave o teritorijalnim pitanjima, navodi Gvosdev.

Postoje presedani za takav pristup, ocenjuje autor i navodi da je posle Prvog svetskog rata međunarodna zajednica priznala da treba da postoje nezavisna Jermenija i Poljska pre nego što su granice konačno određene, dok danas izraelsko-palestinski mirovni proces polazi od pretpostavke o dve države, iako nije postignut konačni dogovor o teritorijama.

Još od neuspelih pregovora u Rambujeu 1999, diplomate su grešile insistirajući na tome da nezavisno Kosovo obuhvata teritoriju pokrajine kako je definisana u vreme Josipa Broza Tita, piše Gvosdev.

Autor dodaje da bi Beograd i Priština možda mogli postići dogovor ako se pitanje granica odvoji od teoretskog pitanja nezavisnosti, a takvi razgovori bi trebalo da se vode bez preduslova.

To znači da od Srbije ne bi trebalo tražiti da menja ustav i da prepusti Kosovo, niti bi od vlasti u Prištini trebalo tražiti da povuče ranije usvojene deklaracije.

Teritorijalno prilagođavanje, međutim, svakako bi trebalo staviti na sto. Gruba skica rešenja je već jasna - područja sa srpskom većinom severno od Ibra treba da ostanu deo Srbije, uz neku vrstu aranžmana za srpsko kulturno nasleđe i enklave u južnom delu.

Mogući model ili smernica za to je sporazum kakav su Italija i Vatikan postigli 1929, smatra autor i dodaje da je Lateranskim sporazumom Vatikan uspostavljen kao nezavisna država sa eksteritorijalnim pravom na sveta mesta u i oko Rima i u drugim delovima Italija.

Dogovor Beograda i Prištine razrešio bi položaj Kosova u međunarodnoj zajednici, a u isto vreme i kritično pitanje koje usporava evropsku integraciju Srbije - sposobnost Beograda da dokaže da kontroliše čitavu teritoriju pod svojom jurisdikcijom.

Dogovor bi takođe uklonio postojeće barijere za članstvo Kosova u UN, dodaje se.

Prilagođavanje granica ne bi nužno izazvalo novu nestabilnost jer bi svaki dogovor postignut uz poštovanje principa Helsinških sporazuma značio da je dobrovoljan i postignut kroz pregovore, a ne nasilna promena koju jedna strana nameće drugoj, navodi Gvosdev.

Nedavne izjave visokih zvaničnika u Beogradu nagoveštavaju da Srbija želi da reši preostale izvore nestabilnosti na Zapadnom Balkanu. Sa druge strane, Priština ne može da konsoliduje svoju poziciju i da uspostavi istinsku vlast dok traje status kvo.

Obnavljanje ozbiljnih pregovora između dve strane pri čemu bi i jedna i druga bile spremne na ustupke moglo bi konačno pokrenuti Kosovo ka postojanom i trajnom miru, ocenjuje Gvosdev.