Вести дана

Шантић се полако враћа у Мостар

Од нашег дописника
Мостар – Сећање на старог песника полако се враћа у Мостар иако се Алекса Шантић још није вратио у целу своју улицу, мостарска гимназија више не носи његово име, град више не додељује Шантићеву награду, а песника више нема ни у школским уџбеницима мостарских ученика. Ипак, на његовом гробу јуче, када се навршило 86 година од смрти, били су представници сва три народа, а први пут након рата годишњица смрти обележена је вишедневним програмом.

Љубо Бешлић, градоначелник Мостара, приликом полагања цвећа на споменик Шантићу, казао је да овакве догађаје као што је годишњица Шантићеве смрти треба неговати „да би једноставно град био градом и да би поколења која долазе знала да цене оне претходнике и великане који су живели у овом граду”.

– Ја не желим просуђивати о нечему и давати неко своје мишљење, само могу рећи да је лепо што се обележава овај дан. Док сам ја на челу града, учинићу све да се овај дан обележи и да постоје догађаји који ће знати да пренесу следећим генерацијама ко је био Алекса Шантић и шта је значио за овај град – казао је Бешлић. Њему су, каже, Шантићеве песме увек значиле много јер су то песме љубави, лепоте, сунца, Неретве... „То је нешто што уистину треба прочитати и живети с тим”, рекао је мостарски градоначелник не одговоривши на питање хоће ли се Шантићу и када вратити бар његова улица.

Осим Бешлића, Шантићев гроб јуче су посетили бројни културњаци, поштоваоци његовог дела, представници власти, а у недељу су мостарски свештеници обавили помен на његовом гробу.  

Споменка Мићић, потпредседница Федерације БиХ из реда српског народа, сваке године из Сарајева дође у Мостар како би положила цвеће на Шантићев гроб.

– Дубоко верујем да нису лоша времена, него да ово лоше време обликује лоше људе. Кажу да једна ласта не чини пролеће, али чини његов наговештај. И зато сам овде. Иако обележавамо годишњицу Шантићеве смрти, мислим да на неки начин заправо промовишемо и живот и суживот. Онај траг који су у времену и простору оставили ови великани али и многи други Босанци и Херцеговци јесте порука и могу слободно рећи и наредба нама да наставимо тамо где су они стали јер ми немамо алтернативе – казала је Мићићева.

Она је истакла да је велика ствар да су се Шантића сетили људи из сва три народа. Подсетила је да су и три љубави Алексе Шантића биле из три народа:

– У једном тренутку када је једна од њих рекла да ће променити веру због љубави, он је рекао: „Нећеш променити веру, ми ћемо променити Мостар”. Тај Мостар, који је на неки начин обликован у лепоти целе БиХ, треба свима нама, без обзира на то где живимо, да буде охрабрење и нада да за БиХ постоји једна будућност у којој ћу се и ја и сви други осећати добро – истакла је Споменка Мићић.

Сања Бјелица

---------------------------------------------

Његов добри дух остао је у његовом граду

На Шантићевом гробу јуче се причало и о томе како се давне 1924, када је умро мостарски песник, са мунара џамија зачуо мујезин, а с католичке и православне цркве огласила су се звона. На мостарско православно гробље испратио га је кажу цели Мостар који се тада питао да ли је његова душа отишла у рај или у џенет. Његов добри дух, кажу Мостарци, остао је и до дан-данас у његовом граду.

објављено: 03/02/2010

Последњи коментари

Милош Ј. Косовац | 03/02/2010 16:55

Да ли је могао да посети Шантићев гроб и мој цимер из Студентског дома "Патрис Лумумба" и пријатељ Ћеркић Мехмед?Мехо је био леп као Алекса,а пре него је Гојко Шантић отишао на Академију у Београд,са Мехом су седели у истој клупи мостарске гимназије,јер су били највишљи и налепши.У вечерњим часовима београдске јесени излазили би на тераси „Шестице“када би Мехо пребирао по жице своје гитаре и певали шлагере Арсена Дедића,рецитовали Шантиша и Јесењина.Преко сарајевске ТВ 2004.тражио сам Меху и Ћазу,где сам био са још двадесетак Југословена,српске,хрватске и муслиманске националсти да промовишемо видеописма које су са нама снимили Холанђани,молећи за помирење своје поредратне пријатеље.За Ћазу знам да је са својом породицом преживео пакао Сарјева,побегли у његов родни град Зеницу.А драги Мехо,далеко мекше,песничке, мостарске,Шантићеве духовне грађе,можда није ни преживео пакао Мостара.Иако је студироа прјектовање авиона на Машинском факултету у Београд,а стипендирао га је мостарски "Соко"

Luka  | 04/02/2010 10:25

Sada nas tamo u Mostaru vise nema pa mogu i da nas slave, to vise nije vazno ni vrijedno pomena.

Zaharije Gligorijevic | 04/02/2010 14:54

E jos samod a podignu crkvu u Mostaru pa da i poverujemo i nekakve pozitivne pomake. Pravoslvana crkva u Mostaru jedna je od najstarijih crkava u Herecegovini ali do sada za nnjenu obnovu nije bilo sredtsva kao na primer za obnovu djamija u Trebinju, Banjaluci itd.. Nije valdja zato sto je Srpka crkva u pitanju.