Према најновијим истраживањима деца школског узраста у Србији нису довољно физички активна, а стручњаци упозоравају да се редовном физичком активностима могу спречити деформитети кичме и санирати лакши облици других врста поремећаја.

Према истраживању које је ове године спровео Републички завод за спорт у оквиру пројекта „Праћење стања физичких способности деце основношколског узраста у Србији”, на деци школског узраста од седам до 14 година са општине Чукарица, дечаци су мање физички активни за шест, а девојчице за чак 12 одсто.

У односу на 1995. када су рађена последња истраживања о физичкој активности деце, дечаци су вишљи за три, а девојчице за 2,5 одсто.

Телесна маса повецахана је за 14 одсто код дечака, а за 11 одсто код девојчица, али је смањена њихова физичка активност. Према подацима Института за јавно здавље Србије „Др Милан Јовановиа Батут” у Београду и Министарства здравља, систематски прегледи током 2007. и 2008. у основним и средњим школама у Србији показали су да скоро трећина деце школског узраста има неки од деформитета (кичме, грудног коша, стопала...).

Подаци су показали да су деформитети грудног коша присутни код три одсто, а стопала код 13 одсто ученика, што значи да свако десето дете има тај проблем. „Уколико Србија жели да има здраву нацију мора да се бави превентивом, односно пропагирањем физичког вежбања и здравог живота, а не само резултатима врхунских спортиста”, рекао је Танјугу начелник за спорт у Министарству омладине и спорта Драган Атанасов.

Он је указао да постоји проблем са физичком неактивношћу младих чије последице ће се, уколико се нешто не предузме,осликати у наредним годинама.

Ипак, према миљењу Атанасова, друштво полако постаје свесно да деца у Србији све више имају криву кичму, равна стопала, да су гојазна или премршава... Атанасов је оценио да у плановима и програмима који су дефинисани у школама сходно Закону о основном и средњем школству постоји одлична полазна основа за довољну физичку активност деце, али да је проблем да ли се настава реализује у пуном капацитету и где се она реализује.

„Два обавезна часа физичког, спорт као трећи изборни предмет, плус ваннаставне активности су одлична полазна основа, али се поставља питање да ли постоје сале, опрема и реквизити”, рекао је Атанасов, додавши „да се тражи начин како да се у постојећем систему извуче максимум”.

Начелник Атанасов је навео да се посебна пажња мора посветити томе да ли су деца ван школе довољно физички активна, односно да ли родитељи са њима вежбају, трче, играју се.

„Деца не могу да стекну навику да се баве физичком активношћу уколико то не виде и од својих родитеља”, рекао је Атанасов, указавши да за физичку неактивност деце не треба осудити само школе и спортске клубове.

„Три пута недељно довести дете до задиханости је довољно да оно одрасте на здрав начин, а то се може постићи кроз играње фудбала, између две ватре ...”, рекао је и Атанасов.

Атанасов је упозорио и да се питање физичке активности мора поставити не само у предшколским установама, основним и средњим школама, већ и на факултетима.

„Иако смо организовали Универзијаду, спорт на Универзитету не постоји, у смислу обавезне наставе физичког васпитања јер је укинут пре неколико година”, указао је Атанасов.

Институт за јавно здавље Србије „Др Милан Јовановиа Батут” је са Министарством здравља 2006. године спровео истраживање здравља становништва где је уочено веће учешће одраслог становништва које се у слободно време бави спортом у односу на 2000. годину.

Међутим, деца школског узраста и млади, старости од седам до 19 година, слободно време све више проводе пред компјутером.

Према истраживањима „Батута” из 2000, њих 9,8 одсто је све више време проводило уз компјутер, док је 2006. године тај број порастао на чак 28,3 одсто, а такође, повећан је и број оних који често гледају телевизију.

Охрабрује, међутим,и чињеница да је у анализираном периоду порастао и проценат оних који редовно учествују у физичкој настави у школи (86,3 одсто у 2000, а 93,3 одсто у 2006.)