Од нашег дописника
Љубљана, 26. јануара – „Кад бисмо само могли да се придружимо Аустрији!”, наводе љубљанске „Финанце”, угледан локални лист који се бави економским темама, речи првака домаће политичке сцене о решењу за Словенију да се извуче из кризе. Идеја није нова, а подстакао ју је Торвалдур Гилфасон, професор економије на исландском универзитету, који се августа лане, после финансијског колапса те острвске државице, запитао није ли Исланд премали да би био суверена држава.

Исто питање овдашњој публици сад намећу „Финанце”: Није ли ’маленост’ – узрок за слом?

Јесте професор Гилфасон на крају себе убедио да величина није крива јер „постоји још читав низ сасвим успешних омањих држава”, али то није уверило „Финанце”. Јер професор Гилфасон оптимизам поткрепљује са нешто скепсе, тачније упозорењем на повећане ризике који прете маленим државама, уз препоруку како би се проблем могао решити: „С бољим шефовима – мањом, компетентнијом и одговорнијом политичком класом – лакше бисмо избегли грешке.”

Полазећи од Гилфасоновог закључка и повлачећи паралелу са Словенијом, „Финанце” примећују да је ту, као и на Исланду, присутан веома скроман избор кадрова, превелика количина апетита и претанка кеса (буџет) да би свима било удовољено. „А у међувремену – време лети; између потраге за консензусом (о начину изласка из кризе), криза не јењава, ситуација се не поправља и нисмо ни педаљ ближе победничком трону”, закључује лист уз откриће да је недавно „један од виђенијих домаћих политичких првака који је по уверењима ближи десници, још у време када глобална и финансијска криза ’није показала зубе’, приметио да (у Словенији) нисмо способни да водимо државу.” И додао: „Ех, кад бисмо само могли да се придружимо Аустрији! Могли бисмо бар да се похвалимо да смо знали да уништимо још једну државу. Убеђен сам да нам за то не би требало ни десет година!”

Описани сценарио „не бисмо желели да приуштимо комшијама на северу, јер нашу (словеначку) ’елиту’ не бисмо приуштили никоме”, цинично поентирају „Финанце”. Уз примедбу да се сваке године чини да „не може бити горе, него што је сад, а онда увек следи изненађење, и то негативно, јер је сваке године све горе, али не због економске кризе (иако је она све заједно погоршала) већ због закулисних игара, стања духа, морала”… У анализи домета претпоследњих и последњих избора одржаних на државном нивоу, закључује да они јесу донели нова лица на словеначку политичку позорницу – али нису укинули праксу „нове деобе (државног) иметка”, што све води у главни проблем, „а то је превише расипничка држава”.

Светлана Васовић-Мекина