Осим по викенд насељима, Дунаву и аласима, Гроцка је позната по воћарству и виноградарству. „Српска Калифорнија”, како упућени тепају подручју ове општине, деценијама је словила за највећи престонички воћњак. Вишегодишња запарложеност српске пољопривреде данас је увелико захватила и имања у овом делу града.

Према подацима Института за економику пољопривреде, некадашњи гигантски комбинат „Воћарске плантаже” из Болеча не ради, а појединачни произвођачи муку муче са пољопривредним процесом. Владана Хамовић, помоћница директора за научноистраживачки рад у институту, каже да су ситни воћари у Гроцкој умногоме препуштени сами себи.

– Произвођачи се жале да немају где да ускладиште вишак воћа. Плодови се чувају у приватним хладњачама у којима нема довољно простора, у општини не постоји погон за прераду, а пласман је отежан због увоза воћа из иностранства и накупаца. Последица свега тога су „теписи” јабука попадалих са дрвећа, које воћари у Гроцкој немају интереса да скупљају – објашњава Хамовићева.

Институт је пре извесног времена представио стратегију развоја пољопривреде у Београду до 2015. године. У том документу предочени су најважнији проблеми на које се жале грочански и београдски узгајивачи воћа, као и подаци о условима за производњу. Тако се може сазнати да се од пет регистрованих задруга у Гроцкој откупом бави само једна, што је недовољно за континуирани откуп, ионако угрожен ниским ценама. Гаје се махом бресква, јабука, кајсија, јагода и трешња. Конзумно воће, које одлази на пијачне тезге, потиче из Брестовика и Бегаљице, док се плодови из села Дражањ и Живковац шаљу у индустријску прераду ван Гроцке.

– Појединац не може да организује цео процес, јер би у том случају морао да има хладњачу, сушару, погоне... Проблем је што произвођачи треба да се удружују, али не препознају интерес за то. Напротив – ако понеко „прогура” своје воће у продавнице, љубоморно чува ту позицију да му је други не угрозе – каже Хамовићева.

Она истиче да би у организовању целокупне пољопривредне производње у Београду требало консултовати представнике општина који су упућени у стање на терену, али и питати произвођаче за мишљење. Говорећи о идеји градских власти да обједине све комбинате у престоници – што би подразумевало и „Воћарске плантаже” – наша саговорница истиче да је за остварење таквог подухвата потребно време.

– Најпре би требало обновити запуштене производне системе и запарложено земљиште. Будући да такав пројекат захтева новац, град може да размисли и о ангажовању стратешког партнера. С обзиром на то да смо радећи истраживање чули доста корисних предлога од самих произвођача, осим општинских руководилаца треба питати и њих за мишљење – закључује Хамовићева.

Д. Буквић