Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 9. октобра – „Вау!”, речца којом се овде описује нешто што је велико, али позитивно изненађење, био је први коментар споксмена Беле куће Роберта Гибса, када је пробуђен са вешћу да је његов шеф добио Нобелову награду за мир. Та вест је, у време када је председник Нобеловог комитета у Ослу то саопштио, пет ујутру по овдашњем времену, у још уснулој Америци одјекнула као прворазредна сензација.

Председник је пробуђен сат касније и његово обраћање јавности тим поводом прво је најављено за 10.30, а затим померено за 11.00, да би Обама своју изјаву дао тек у 11.15, остављајући утисак да му је то створило више проблема него што му је олакшало положај. У међувремену, у овдашњим електронским медијима (ТВ, блогови, социјалне интернет мреже) поведена је велика полемика око тога да ли је велико признање заслужено или, што износе и добронамерни, у великој мери преурањено. „То је част и нешто што нико није очекивао, а свакако не сам председник”, изјавио је виши Обамин саветник Дејвид Акселор. „Нисмо ни знали да је номинован”, констатовано је у првом коментару на сајту најтиражнијег националног дневника „Ју-Ес тудеј”. „Мислио сам да се награда даје за постигнућа, а не за добре намере”, сажео је преовлађујући критичан став коментатор „Волстрит џорнала” Ален Мареј.

По интонацији полемика које су се распламсале у првих неколико сати после објављивања вести да је, само после девет месеци на положају, Обама одабран као човек који је у претходној години највише допринео светском миру, очигледно је да ово признање неће допринети смиривању све заоштренијих политичких страсти у самој Америци. Опозициона десница као да кипти од беса, што се види и из изјаве Мајкла Стила, председника Републиканског националног комитета (главног органа странке): „Право питање које постављају Американци јесте шта је председник Обама у ствари постигао? За жаљење је што су његови квалитети звезде превладали над постигнућима оних који неуморно раде за мир и људска права.” „Дали су му медаљу пре трке”, „награда је пре аконтација него исплата за обављени посао” и „добио ју је више за обећања него за постигнућа”, главни су аргументи критичара одлуке Нобеловог комитета. „Било би добро да Обама одбије награду, бар док негде не обезбеди мир”, рекао је Џефри Голдберг, америчко-израелски новинар.

Они који су нешто објективнији такође указују да је он шеф државе која још води два рата на Блиском истоку, мада је из једног почела да излази (Ирак), али зато је пред проширењем другог (Авганистан).

На другој страни, награда се доживљава као признање промењеној Америци на светској позорници, што јесте сасвим конкретно Обамино постигнуће. Нови амерички председник се од првог дана суочио са непопуларношћу своје земље у свету и предузео низ мера да промени њен имиџ „светског каубоја” који јој је донео његов претходник Џорџ Буш. Оно, пак, што није баш, или не бар у целости, у категорији само „добрих намера”, јесте заустављање тортуре ратних заробљеника и осумњичених терориста, затварање озлоглашеног војног затвора Гвантанамо, почетак повлачења из Ирака, настојања да се поново покрене блискоисточни дијалог, стављање нуклеарног разоружања међу приоритете, позитиван заокрет у америчком ставу у преговорима о климатским променама.

На неки начин, одлука из Осла овде се доживљава и као нешто што је више шамар Бушу него признање Обами. Док је први Америку дистанцирао од света, други је поново повезује, инсистирајући, уместо на грубом унилатерализму, на спољној политици која наглашава „међусобне интересе и међусобно уважавање” и глобалну дипломатију на принципима „права и одговорности суверених нација”.

Отуда парадокс да Обама има већи рејтинг у иностранству него код куће (92 одсто у Немачкој, према 12 колико је имао Буш, а у целој Европи 77 одсто). Награда је у том контексту реафирмација исправности његовог приступа светским пословима.

Од занимљивих детаља, овде се указује на чињеницу да је у моменту када је истицао рок за номинацију пред Нобеловим комитетом (1. фебруара), Обама на дужности био само 12 дана (заклетву је положио 20. јануара). Он је, иначе, четврти амерички председник са овом почашћу (Теодор Рузвелт 1906, Вудро Вилсон 1919, Џими Картер 2002) и тек трећи који је прима док је у Белој кући.

М. Мишић

-----------------------------------------------

Обама: Награду прихватам као позив на акцију

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 9. октобра – „Изненађен сам и дубоко почаствован”, изјавио је Обама у свом првом обраћању јавности поводом додељивања Нобелове награде за мир, говорећи око пет минута у врту Беле куће. „Награду прихватам као позив на акцију”, додао је, нагласивши да „сви морамо да урадимо оно што је до нас да зауставимо сукобе” и поручивши да многи светски проблеми не могу да буду решени брзо, „чак ни за његовог живота”, као и да „не може да их реши један човек или само једна нација”.

М. М.