Од нашег сталног дописника
Бањалука, 3. јула – Да се надлежни органи у Босни и Херцеговини нису оглушили о упозорење професора сарајевског Факултета исламских наука др Решида Хафизовића – да су вехабије „фаланге људи жељних плена, крви и убијања“ и да је ширење вехабизма требало решити и „предупредити да Босном не потеку нове реке крви“ – напад терориста на Полицијску станицу у Бугојну не би се, вероватно, ни догодио.

Да су речи професора Хафизовића схваћене озбиљно, вехабизам и тероризам не би пустили корене у БиХ, нити би удару на Полицијску станицу у Бугојну, изведен 28. јуна, претходио низ напада исламистичких терориста, углавном изведених у средњој Босни. Хафизовић је у књизи „Муслимани у дијалогу са другима и са собом“ оценио да Саудијска Арабија – у којој је вехабизам државна религија – „живи политичко време са преломнице седамнаестог и осамнаестог столећа“.

Надлежни, очигледно, нису озбиљно схватили ни летак који је у новембру 1999. године растурала „Исламска терористичка организација: Сарајево – Хамас – Турбе“. У њему је писало да ће њени припадници „почети са рушењем Федерације БиХ и нападом на полицију и на оне отпаднике ислама који нам се супротставе“. Да је било обрнуто, федерални министар унутрашњих послова Мехмед Жилић не би 25. јуна 1999. године сарајевском „Ослобођењу“ рекао да су у Федерацији БиХ од 1. јануара 1996. до 24. јуна 1999. године регистрована 203 случаја тероризма.

Први озбиљнији терористички напад забележен је у хрватском делу Мостара, у ноћи између 17. и 18. новембра 1997. године. Тада су четворица муџахедина у близини Полицијске станице активирали 150 килограма противтенковских и противпешадијских мина, смештених у „голфу“. У овом нападу теже су повређене три, а лакше четрдесетак особа. Терористи су ухапшени а на суђењу су изјавили да им је циљ био да „продубе јаз између два народа – Хрвата и Бошњака“, односно „рушење Федерације БиХ“.

После тога уследило је неколико напада на Хрвате у којима је од подметнуте експлозивне направе 31. јула 1998. године у Травнику погинуо полицајац Анто Ваљан, а 9. фебруара 1999. године, такође у Травнику, у експлозији мине подметнуте под његов аутомобил повређен је полицајац Владо Стојак. У Сарајеву, 16. марта 1999. године, активиран је експлозив у службеном „голфу“ тадашњег заменика министра унутрашњих послова Федерације БиХ Јозе Леутара, који није преживео напад. Починиоци овог недела до данас нису пронађени.

Да је вирус тероризма озбиљно захватио потврђује и неколико других догађаја, а један од њих се догодио у октобру 2008. у Витезу, када је Сувад Ђиђић у хипермаркет ФИС поставио експлозивну направу која је усмртила радника обезбеђења Звонка Барбића, а шест лица повредила.

Полиција је, ипак, у неколико случајева била бржа од терориста. У новембру 2005. године ухапсила је групу Мирсада Бекташевића, познатијег као Максимус, која је припремала самоубилачки напад на америчку амбасаду у Сарајеву. Слободе је лишена и група Ријада Рустемпашића, којој се суди за припремање терористичких напада на објекте Владе Републике Српске, католичке цркве, јединице Еуфора и војнике оружаних снага БиХ који су упућени у Ирак.

Ипак, сви ови други догађаји, док се није догодио напад у Бугојну, нису били довољни да министар безбедности БиХ Садик Ахметовић озбиљно схвати опасност од тероризма у БиХ. Да јесте, он не би у јануру ове године сарајевском „Дневном авазу“ рекао да су тврдње о егзистирању терористичних организација у БиХ неутемељене и да им је „циљ урушавање међународног угледа БиХ“.

Боро Марић

-----------------------------------------------------------

Напад у Ријеци

Први самоубилачки терористички напад у бившој Југославији забележен је 20. октобра 1995. године у Ријеци, у Хрватској. На мети возача „фијата регате“, чије су исправе гласиле на Кувајћанина Џона Фавза, била је зграда Полицијске управе. У овом нападу пет особа је теже а 21 лакше повређена. Хрватске безбедносне службе су процениле да је овај напад био освета хрватској полицији због хапшења и предаје Америци Фуада Касима абу Тала’ата, једног од вођа терористичке организације Ал Гама ал Исламија.