ВАШИНГТОН, 31. августа 2009. - Цигарета можда скраћује досаду, али сигурно скраћује и живот. Шест милиона људи широм света умреће идуће године због последица пушења, процењују стручњаци Америчког друштво за борбу против рака.

Током прошлог века цигарете су у гроб одвеле 100 милиона људи док се за 21. век предвиђа да би од последица пушења могла умрети чак милијарда људи. Сматра се да годишње само у Европи од последица пушења умре око 500.000 становника.

Пушење продубљује и економску кризу јер сваке године кошта глобалну привреду 500 милијарди долара кроз директне медицинске трошкове, смањење продуктивности и штете за околину.

Захваљујући антипушацким кампањама и забранама, од 1970-их година број пушача полако се смањује у богатим земљама као што су САД, Британија и Јапан, али се повећава у већини земаља у развоју.

Тренутно је број пушача у свету нарастао на једну милијарду и 250 милиона.

Дуван убија између трећине и половине пушача и они у просеку умиру 15 година пре непушача. Излагање пасивном пушењу сваке године убије 200.000 људи у свету. Иако научне студије у последњих двадесетак година недвосмислено указују да су пушење и дувански дим водећи фактори ризика у настанку низа опасних болести, многи и даље веома лако падају у ту замку а из ње се тешко извлаче.

Неко се сматра бившим пушачем тек када наврши годину дана континуираног непушачког стажа, што не успева свако. А за све су, кажу, криви Колумбо, а Србима приде и Турци.

У Европу је дуван стигао после Колумбове експедиције на острво Сан Салвадор, где је са домороцима попушио прву лулу мира. Колумбо је записао да „у новој земљи мушкарци и жене ходају с неким упаљеним завијутком у устима. Од тога су сасвим обавијени димом”.

Двадесетак година након открића Америке дуван је прво стигао у Португалију а затим у Шпанију. Узгајао се као украсна лековита биљка. Европом је почео да се шири тек 40 година касније.

Кроз историју дуван се користио на разне начине. Северноамерички Индијанци су га употребљавали у култним радњама и народној медицини, касније су га људи ушмркавали, жвакали, сецкали за луле, увијали у лист кукурузовине и на крају у папир.

Упркос првобитним уверењима да дуван има лековита дејства, убрзо су донети прописи о забрани употребе дувана, а казне су у неким државама биле толико ригорозне да су прекршиоци сакаћени или убијани.

Власти су кроз историју покушавале на разне начине да забране или смање употребу дувана. Међутим, без неких резултата.

Пошто се та страст није могла обуздати, пушачима су наметнути порези. У Француској се 1674. године оснива државни монопол над дуваном као најсигурнија врста државних прихода. Француски пример следио је цео свет јер је дуван био финансијски веома уносан.

У Србију је дуван стигао са турским освајачима. Од тада Срби „негују" пушачку традицију па су данас трећи у свету по броју пушача, после Турака и Грка, и високо на листи смртности од последица пушења.

Срби су у прво време дувану приписивали исцелитељска својства. У старим записима се наводи да се дуван „ценио више него хлеб”, а пушили су сви. Жене, додуше, ређе и то тек после удаје. Мушкарци су пушили у кући, на послу, али ипак најчешће у кафанама. Обичај је било да власници кафана госте сачекују са чибуком у руци. А, како је дуван био скуп порок, жене су често ишле код врачара у нади да ће им оне помоћи да мужеве одвикну од дувана.

Данашње забране пушења на јавним местима нису новина у Србији јер је „пушити на сокаку или са чибуком ходати” било забрањено још указом из 1824. године. Безуспешно, мање више, као и данас.