Званичног податка о броју страдалих цивила у НАТО бомбардовању још нема, иако је од почетка ваздушних удара на СР Југославију прошло 11 година. Процене се крећу од 500 до 2.500 погинулих, најчешће се помиње број од око 2.000 жртава, а пре него што би се уопште и дошло до што прецизнијег податка требало би решити и неке недоумице око саме методологије пописа страдалих цивила.

У Републичком заводу за статистику наводе да би, пре прављења пописа, требало прецизно дефинисати, на пример, да ли се пописују само директне жртве, односно страдали у ратним дејствима и ваздушним нападима, или и индиректне, односно они који су умрли од последица бомбардовања, попут оболелих од рака, на пример. Како наводе у овој државној установи, они нису радили истраживање о броју страдалих цивила у бомбардовању. Њихово Одељење за виталну статистику ради редовне извештаје о броју умрлих, међу којима се наводе и жртве ратних дејстава, али се војне и цивилне жртве, на пример, не раздвајају.

Божо Грбић из Завода за статистику објашњава да би најпрецизније истраживање било оно на терену – статистичари би са упитницима посећивали породице жртава и прикупљали податке, али је то уједно и најскупље, а новац за такво истраживање никада није обезбеђен, истиче наш саговорник.

– Има и других начина да се дође о подацима о жртвама. Ја сам, на пример, током 1999. године у више дневних и локалних новина записивао податке о погинулима из читуља, јер ту имате и име и презиме, годину и место рођења, податке о породици. Добар начин био би и да се у дневним новинама објави оглас, па да се породице страдалих јаве. Подаци би се могли прикупити и током пописа који би требало да буде спроведен 2011. године. Нису потпуни подаци ни за жртве ратова деведесетих у Хрватској и Босни, али за НАТО бомбардовање немамо готово ништа. То је дуг који нисмо одужили – истиче Грбић.

Овај експерт се поменутог посла прихватио практично самоиницијативно, али су му током једне сеобе загубљени подаци које је прикупио из читуља и дневне штампе.

Методологија пописа страдалих није утврђена па се бројке разликују и због тога што се у неким извештајима не рачунају погинули у Црној Гори, неко не убраја страдале Албанце, а постоје и разлике у томе како су пописани одрасли страдали мушкарци, будући да су негде уврштавани међу цивиле, а негде у војне резервисте, каже Ненад Антонијевић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду. Музеј је истраживао ратне злочине почињене на територији Космета од 1998. до 2000. године, али су ту побројане жртве српске националности, а обухваћени су страдали само на територији јужне српске покрајине.

– Што се тиче НАТО бомбардовања, нажалост, имамо само процене, а оне се крећу од 1.200 до 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Имамо, међутим, поименични списак страдалих припадника војске и полиције, и њих има 1009. Према мојим сазнањима, најдетаљнији поименични попис жртава бомбардовања урадила је Комисија за прикупљање података о злочинима против човечности и хуманитарног права коју је оформила Влада СР Југославије – каже Антонијевић.

У попису који је урадио Комитет наведена су и имена страдалих Албанаца – 82 су погинула, на пример, у бомбардовању избегличке колоне на путу Ђаковица–Призрен, док је у ваздушном нападу код села Кориш страдао 81.

– Комитет је доста стручно радио на прикупљању података, користили су судске, медицинске и полицијске извештаје, део грађе је и на аудио и видео тракама. Угашен је 2006. године, када се Државна заједница Србије и Црне Горе распала. Ми покушавамо да уђемо у траг грађи Комитета јер је она врло значајна и доста обимна, а осим података о страдалима током НАТО бомбардовања, има доста значајних података и о страдањима за време ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Врло је важно да се зна где је та грађа и да се она сачува у одговарајућој научној институцији, како би могла да буде проучена – истиче Антонијевић.

Фонд за хуманитарно право 1999. године урадио је прелиминарни списак страдалих у бомбардовању, а, како објашњава председница Фонда Наташа Кандић, извештај је углавном рађен према подацима из извештаја медија. – Они су у то време били доста детаљни, навођена су имена жртава, објављивани разговори са породицама страдалих. На списку који смо тада сачинили има око 730 погинулих војника, цивила и полицајаца на територији Србије без Космета, док на Космету имамо податке о око 130 погинулих Албанаца. Списак ће бити ревидиран, у септембру ћемо почети да проверавамо податке које смо прикупили. Осим писања медија, подаци о страдалима биће проверени и из других извора. Контактираћемо, на пример, са Министарством одбране за податке о погинулим припадницима војске, а тражићемо и контакт са њиховим породицама. Исту методологију применићемо и што се тиче припадника МУП-а. Користимо, дакле, податке надлежних институција и податке које прикупимо на терену од породица – објашњава Кандићева.

 -------------------------------------------------------------

 Косовска спирала смрти: све је почело у Дреници

Када је реч о погинулим војницима и полицајцима важно је напоменути да је њих 1009 страдало у периоду око годину дана пре почетка НАТО бомбардовања и током три месеца ваздушних удара алијансе. Углавном се као почетак интензивнијих сукоба на Косову и Метохији узима фебруар 1998. године када су специјалне јединице полиције разбиле групу Адема Јашарија у Дреници, али је том приликом страдао и известан број цивила. Косовски Албанци сваке године тај догађај обележавају манифестацијом „Епопеја ОВК”. Током следеће године дана страдају српски и албански цивили, полицајци и војници и припадници ОВК. Највише косовских Албанаца страдало је у ратним злочинима по почетку НАТО интервенције 24. марта 1999. године (између осталог случајеви у Подујеву, Црној Реци и недавно помињаном селу Ћушка код Пећи којима се данас бави београдско Тужилаштво за ратне злочине), док су после повлачења ВЈ и МУП-а масовно страдали Срби и неалбанско становништво који су убијани, отимани и насилно исељавани, што је посебно било изражено 1999. и 2000. године, као и током погрома 17. марта 2004. године.

 -----------------------------------------------------------

Подаци Наташе Кандић

Невладина организација Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић пописала је 13.421 жртву рата на Косову (убијени и нестали) у периоду од почетка 1998. па до краја 2000. године од чега је 10.533 Албанца, 2.238 Срба, док су међу осталима припадници других националности међу којима је највише Рома, Бошњака и Црногораца, али забележена су и два погинула – Руса.