Srbi su dobri ljubavnici

Jasmina Ana

Zašto se muškarci hvale o postignutim ljubavnim podvizima, u čemu je tajna privlačnosti emotivnog „trougla” i ko je skloniji prevarama, muškarci ili žene, samo su neke od tema kojima se bavi književnica Jasmina Ana. Iako je njen nedavno objavljenroman „Poslednja laž” privukao veliku pažnju čitalaca, s nestrpljenjem se očekuje novo dopunjeno izdanje knjige „Srbi kao ljubavnici”, koje bi za koju nedelju trebalo da bude objavljeno. Budući da su prethodna izdanja ove knjige nailazila na kontroverzne reakcije publike, nema sumnje da će i nova „tipologija muškaraca” biti rado čitana ženska literatura. 

Da li su Srbi zaista takve Kazanove, kakvim se često predstavljaju, ili je reč o dobrom „ličnom marketingu”?

Knjiga „Srbi kao ljubavnici” je zbirka ironično-sarkastičnih priča. Reč je o „tipologiji muškaraca”, zasnovanoj na njihovim odlikama karaktera i načinu ophođenja prema ženama. Uz već postojeće vrste i podvrste, u novije vreme postali su aktuelni i „ljubavnici za ukras”, tj. modni kreatori, stilisti i frizeri.

Inače, muškarci su bolji kao v. d. ljubavnika, nego kao „dugotrajno-pasterizovani” ili „trajno ustoličeni”. Najbolje je kad im nije jasna uloga u vašem životu i kada su „neraspoređeni”. Tada žele da se dokazuju. Generalno gledano, može se reći da su Srbi dobri ljubavnici, iako su sve više pod stresom. Kada bi se toga oslobodili, bili bi još bolji.

Zašto muškarci vole da se hvale ljubavnim osvajanjima?

Sujeta je najvažniji muški organ. Niko neće da prizna da je doživeo poraz, a pogotovo ne u ljubavi. Tu su svi najbolji – mačomeni, supermeni. Praksaje, međutim, pokazala da se uglavnom hvale oni koji za to nemaju razloga. To vam je po onoj narodnoj: „Što je babi milo, to joj se i snilo”. Pravi muškarci nemaju potrebu da govore o svojim ljubavnim iskustvima. Uglavnom većina žena instinktivno zna da prepozna kome je marketing najjača strana. Ne mora to da proverava! Zanimljivo je da je danas većina žena toliko smanjila prohteve da od muškarca traži samo da bude muškarac, u pravom smislu te reči. Da bude ljubavnik, zaštitnik i oslonac, a ne teg. Izgleda da  je to ipak najteže.

U knjizi „Ljubavnici” bavite se tematikom muško-ženskih odnosa, ali iz ugla „ljubavnog trougla”.  Da li smatrate da žene, za razliku od muškaraca, teže govore o svojim ljubavnim avanturama?

Žene imaju ljubavnike kada se istinski zaljube. Ako su u braku, da bi se pojavio ljubavnik, prvo mora da nastane velika emotivna pukotina sa supružnikom. Svaka žena je monogamna ako je pored nje pravi muškarac. Mora nešto duboko da se naruši u odnosu sa partnerom da bi žena tražila „preko hleba pogaču”. Postoje i stanovišta da ljubavnik može da bude desert, koji spasava brak, ali može i da uništi vezu. Moje mišljenje je da je veoma naporno a i neisplati se biti u dvostrukim vezama.  

Da su muško-ženski odnosi često opterećeni neiskrenošću potvrdili ste i u svojoj najnovijoj knjizi „Poslednja laž”.  Postoji li uopšte „poslednja laž”,ili je to „živo blato” u kojem može samo sve dublje da se tone?

Laž je često bolja od istine, jer istina može više da „ubije” ako je izrečena u pogrešnom trenutku. Nepostoji „poslednjalaž” jerčakiakočovekprestanedalažedruge, teško prestaje da laže sebe.

Na osnovu Vaše advokatske prakse,  da li možete da zaključite ko više laže,  muškarci ili žene?

Više lažu muškarci. Oni su često „uljuljkani” u vrtlogu sopstvenih laži, u braku i u vanbračnim vezama. Oni retko kada podnose zahtev za razvod i strašno se iznenade kad im žena kaže da dalje ne mogu zajedno. Poznato je da žena trpi do poslednjeg atoma snage, ali kada donese odluku o razvodu, onda je to definitivno kraj. Ona se uglavnom ne razvodi zbog drugog muškarca, već zato što njen partner nevalja. Sa druge strane, muškarac iz braka gotovo nikad ne izlazi sam.

Čini se da se nikada više kao poslednjih godina nije javno govorilo i pisalo o ljubavi, a da je u praksi ova vrsta osećanja sve manje prisutna. Da li mislite da je krajnje vreme da se sa reči pređe na dela?

Danas je zaista sve manje ljubavi. Većina ljudi smatra da je opasno pokazivati osećanja, za koja veruju da ih čine ranjivijim. Upravo zato su svi i željni topline, nežnosti, romantike, pravih tradicionalnih vrednosti. Mislim da su ljudi već prezasićeni „neobaveznim ljubavima”,  kao vezama sa otvorenim krajem. Iako ljubav nije osiguravajući zavod, ipak je svima nama potrebno da verujemo da postoji osoba sa kojom ćemo ući srcem u emotivni odnos, nadajući se da ćemo doživeti pravu, istinsku i večnu ljubav.