недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Апостоли глуме

Аутор: Гојко Шантићпетак, 21.08.2009. у 22:00

Првак Југословенског драмског позоришта глумац Гојко Шантић у најновијој књизи „Апостоли глуме” (издавач „Драганић“, 2009) објавио је дванаест литерарних портрета великана нашег глумишта, са којима је и сам годинама бивао на сцени. Временски, ова књига обухвата период од пола века и, како је у поговору написао Слободан Ракитић, ово дело је и нека врста Шантићеве духовне аутобиографије. Гојко Шантић пише о Миливоју Живановићу, Марији Црнобори, Љубиши Јовановићу, Љиљани Крстић, Милану Ајвазу, Рахели Ферари, Бранку Плеши, Стеви Жигону, Љуби Тадићу, Радмили Андрић, Милошу Жутићу и Мирјани Вукојчић. Преносимо делове есеја о глумцима из ове Шантићеве књиге.

Марија Црнобори

Црно борје

…Све је у спајању и уланчавању. Одувек смо оно што јесмо. Огледајмо се, дакле, у првобитној светлости а пронађимо се у времену у коме живимо. Кренимо у залеђе речи, у тишину где је проницање природно стање. Можда ћемо у тој потрази открити свеукупност природе. Упутимо се за великанима духа. Они су, подсећа нас Марија, „били генији који су осјетили страхотну везу са морем, земљом, грожђем, маслином и сунцем у њима и изван њих – и нестали, отишли, а дјело оставили да траје вјековима да их нико не стигне и престигне”.

Док је бранила њихову мудрост на сцени, ниједан сувишан покрет и ниједна сувишна мисао нису одвлачили пажњу од суштине изговореног. Њено стојиште је било укотвљено као и њен брод. Тело је само наговештавало побуну. Добијало је форму складне, очврсле и узвишене скулптурности. Тек када би заћутала и утонула у тишину, руке су јој доигравале заосталу мисао. Отварала је дланове ка гледалишту као да се брани и тражи предах. Подизала је леву руку и спољним, повијеним делом шаке, као благим упијачем, дотицала орошено чело. Дотицала је и проверавала меру сагоревања. Затварала је очи и гасила свој природни поглед. Истрајавала је у слепом ослушкивању. Присећала се Хомерове тамне видовитости. До потпуног предавања сну…

Стево Жигон

Парадокс

…Апсурд, парадокс, контроверзност, амбивалентност – све у изукрштаним, непомирљивим стањима и осећањима, у неспојивостима особина које је Жигон својом глумачком енергијом на зачуђујући начин мирио и допуњавао. Био је у свему томе доследан и веран своме темпераменту. Што је била дубља радозналост и запитаност, очи су биле отвореније а слух буднији.

(/slika2)Велики глумац и велики редитељ, Жигон је често био и полемичар који се борио за високе идеале у позоришној уметности. Веровао је да мала чуда на сцени откривају велике тајне у гледалишту.

Његов Јаго са Ловријенца је право чудо игре „из контре”. Проговорио је из доколице. Из осећања празнине, залудности и изгубљености. Олако и узгредно. Он више наговештава него што тврди. Површан и незаинтересован за то што би да саопшти. Неупућен у природу сопствене интриге. Када га Отело притера уза зид дубровачке тврђаве, тражећи да појасни оно због чега околиши, он се широко раширених руку, као разапет на крсту, сав претвара у мученика. И тада, у изнудици, кроз изненадни и болни излив саосећања, он своју паклену интригу, оштрим глумачким резом, претвара у одано пријатељство. Присваја за себе Отелову рањивост, упија је и приноси кроз крик као сопствену жртву. Жигоновски, парадоксално и неухватљиво…

Радмила Андрић

Побећи од утиска

…Њена Бланша, из представе „Трамвај звани жеља” Тенесија Вилијамса, брише границу између онога што јој се догађа и онога што умишља. Док вапи за светлошћу, она се повлачи у мрак. Памтимо: крхко тело, дуге узнемирене и дрхтаве руке у чијим се покретима открива наилажење и опадање Бланшине рањене сензибилности. Памтимо: префињеност којом се брани од средине у којој се обрела, бежање од саме себе и своје потиснуте прошлости, оно болно трептање и скривање од потпуне скрајнутости. Док је затварала очи, страх и терет су лежали на њеним капцима. После испуњене тишине она би, блага, смотрена и тиха, отварала очи и зурила у празнину свог измученог бића. Све је у тој тишини било тако животно, а тако бестелесно, мекано и недохватљиво. Богата и изнијансирана креација без иједног сувишног детаља.

(/slika3)Била је права радост гледати Радмилину цвећарку Елизу у Шоовом „Пигмалиону”. Често сам улазио у салу да одгледам антологијску сцену чајанке у којој Елиза показује како је култивисала свој улични говор и овладала узорним језиком. Колико је само шарма, шеретлука и љупкости у том дамском маниру, колико хуморних нијанси и доскочица у Елизиној говорној афектацији, у том „пеглању” језика и нападно упеваним вокалима и акценатским дужинама. И колико урнебесног смеха у гледалишту када се цео тај труд неочекивано распрши у неартикулисаном узвику који, како каже професор Хигинс, „касапи и срамоти енглески језик”…. Одраз те Радмилине надахнуте игре пратили смо на запањеном и уздржаном лицу гђе Хигинс, коју је духовито и супериорно играла Рахаела Ферари. Био је то празник глумачке уметности. Сцена доигравања и надигравања две велике глумице

Милош Жутић

Све има своје име

…Испод снажног и исклесаног чела продирао је искрен поглед постојаног и трајног пријатеља. Улицом је корачао одмереним, уједначеним кораком. Прав и затегнут као струна. Као да је удахнуо свеукупност духовности да би лако и сигурно надрастао вреву свакодневице.

То умирено и складно тело на сцени је постојало гипко, покретно и савитљиво. Падао је и лепио се за сцену као да је у води. Муњевитим скоковима мењао ритам и овладавао простором. Из природне опуштености правио предмете и бравурозна салта. Радио је лако и мекано и изазивао френетичне аплаузе.

Усклађивао је оно што је неускладиво. Био је глумац који је поштовао традицију, али није био традиционалиста. Господарио је сценом, а био одани слуга колективне игре. Сви његови прохтеви у позоришту били су прохтеви пред самим собом. Када се опирао површности и неукусу, радио је то са неком племенитом одмереношћу.

Постидео би својом мером све што не приличи суштини глуме. Све има своје место. И све има своје име – говорио је Миша.

И Мишине незаборавне улоге имају своја имена: Месар Нича, Парон Фурте, Бег Пинторовић, Доктор Дорн, Шарл Бовари, Дантон; Жорж Питу, Василије Шопаловић, Шербулић, Медаковић, Придаман, Жеронт и Малволио. Њихов творац Милош Жутић, глумац, човек и пријатељ за сва времена, има своје трајно име у историји српског глумишта. И у колективном памћењу његове глумачке сабраће.

Мирјана Вукојчић

Мали ритуали

…Њена Олга из Предићеве „Голготе” у тренутку док се одлучује на самоубиство, благим и меканим покретом ногу изува ципеле. Побожно и стрпљиво их приљубљује једну уз другу и поравнава их као дете које одлаже своје играчке пре спавања.

Затвара дланове у песнице као да истискује последњу кап живота са згрченог длана. Затим отвара дланове да би дунула у њих као у празну шкољку. Као да је послала неку скривену, само њој знану поруку у простор? Или се заклела на вечно ћутање?

А онда би, за тренутак, погледала изнад себе и, онако босонога, напустила сцену. Невелика растом, Вукојчићева је у том немом изласку израстала у велику, трагичну хероину. Публика је без даха гледала у њене скрајнуте ципеле и са гашењем светла награђивала је аплаузом.

Секанина Офелија је прва и једина Офелија која трудна одлази у лудило. Мекана и ломна као папрат коју расипа око себе уместо цвећа, она се у сцени „завртке” са Хорацијем, на косини велике висеће плоче, у силовитим замасима и врћењима, у снажним вртлозима тела

и муњевитим избачајима, зауставља на самој ивици плоче. Ту, у наглој и потпуној обамрлости, симулира час лутку, час мртву девојку, и тако замукла и скамењена као каква претећа скулптура, приноси своју жртву Шекспиру. У тој сцени, у тој скамењености, све мора да се врати унутрашњој спрези позоришта и Секаниног „наслеђеног живота”.


Коментари2
27a10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veljko Živković
Милош Жутић је је био српски филмски и позоришни глумац. Играо је историјске личности као што су: Хамлет, Ђорђе Црнојевић, Наум Крнар, Мојсије, Адам Богосављевић, Вук Караџић, Прота Матеја Ненадовић, Војвода Тома Вучић Перишић, Милан А. Симић, Жорж Дантон, Цар Едип, Борис Пастернак, Вук Мићиновић, Албер Ками, Павле Радовановић, Кнез Милош Обреновић, Јован Илић, Генерал Костјурин, Јован Хаџић, Ханс Кристијан Андерсен, Кнез Лазар Хребељановић, Војвода Радомир Путник и Гаврил Стефановић Венцловић.
Veljko Živković
Гојко Шантић је српски глумац. Он је играо највише улоге историјских личности као што су: Отело, Просперо, Фалстаф, Кориолан, Цар Душан Немањић, Владика Данило I Петровић Његош, Петар II Петровић Његош, Доротеј, Орест, Вук Исакович, Вук Стефановић Караџић, Бановић Страхиња, Војин Југовић, Пуковник Драгутин Димитријевић Апис, Пуковник Милош Васић, Атанасије Шола, Вожд Карађорђе Петровић, Јован Дучић, Војвода Младен Миловановић, Стефан Немања, Доситеј Обрадовић, Тешан Подруговић/Филип Вишњић/Кнез Алекса Ненадовић/Кнез Илија Бирчанин/Вожд Карађорђе Петровић/Јелена Петровић, Цинцар Јанко Поповић.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља